https://www.facebook.com/branislav.jankovic.33

 

 

 

Од  свих петнаест крчми у Варварину, отворених у годинама када је златна грозница обузела овај крај, обележавајући га придошлицама жељних богатства,  најпосећенија је била она под називом “ Код две виле посестриме”. Газда  Јанаћко, мали и  дебео, бурету сличан човек, вечно црвеног  носа и  раскопчане кошуље, имао је вино које се разликовало од свега што су и највеће пијанице и  познаваоци овог пића пробали.  Јанаћково вино имало је укус младости. У устима се претварало у младалачке дане, а сишавши низ грло и дочепавши се стомака враћало је успомене на детињство. Не ретко су гостима пошле сузе када би га пробали, а многи ништа више осим тог вина нису хтели ни да пију.

Покушавали су други крчмари да сазнају тајну Јанаћковог вина;  копали  су  ноћу по његовом  винограду  гледајући да ли се земља разликује од њихове, ослушкивали ветар који је прелазио преко чокота винове лозе покушавајући да установе да ли тај шета и преко њиховог грожђа. Једном су му чак украли мотику мислећи да је магична. Неки су му нудили , они што су пронашли злато на обронцима Јухора, злата колико је тежак, ако им каже тајну божанског пића, а  он се само смејао и подизао високо врч наздрављајући им.

Била је у Јанаћка крчмарица Вида, младо и лепо створење чијег су лика биле препуне све очи у крчми.  Плава и мршава, вечно насмејана,  као да је лебдела између столова носећи крчаге са вином. Не једном је  брисала сузе људима што су плакали док им је вино клизило низ гуше враћајући их у безбрижне, ничим оптерећене дане. Својом танком руком отирала је сузе са њихових образа, шапћући им нешто у уво, после чега би је они кумили да се побратиме са њом.

Једне вечери Виде није било. Сви који су  дошли у крчму гледали су у врата чекајући да се она појави, док су прстима нервозно добовали по столовима. Разговора није било у крчми која се стално орила од смеха и вике, као да се нека туга  прилепила за срца, па нико уста да отвори.  Јаначко је ћутао не желећи да разговара о Види,  а вино, оно које се ни на једном другом месту није могло пробати, добило је укус сирћета. И људи престадоше да долазе код “Код две виле посестриме” и  други крчмари схватише  тајну Јанаћковог вина; девојачке руке, њен танки стас и топла реч било је оно што је разликовало вино дебелог крчмара од њиховог.  Вида је била сама вила која је дошла да их подсети на  радост детињства и топлину младости.

И дан данас, и после толико година, неки крчмари  је траже по Јухору, а они којима је обећала побратимство сваки пут када подигну чаше пуне вина, прво наздраве  Види, па тек онда другима, док  им кроз око прође плава сенка која као да лелуја између столова.