4.3…

Чини ми се да је пут био нераван, чак џомбав, много је труцкало, и далек. Нисам га видела, била је рана зора. Као да сам била несвесна шта ми се дешава, куда ме возе и да ће се тог дана све променити у мом животу.Те ноћи смо играли карте, једну нисам добро одиграла, црвено “ А“ ми је стварало бунило у глави, неке немогуће комбинације, замршене низове, као у високој температури. Негде ми је оџвањало да једно одељење тог петка има писмени задатак, то се не отказује.Вероватно сам то и рекла, на шта су ме погледали као да нисам при себи. Радила сам до самог порођаја, чак сам имала и неко огледно предавање пред много просветних радника.Сада се питам зашто ме директор школе није тога поштедео, а био је праведан и разуман човек. Можда зато што је његова жена, Београђанка, родила четворо и да то није неки подвиг. А можда кад си млад, и не смеш да се буниш. Муж ми је помињао како његова сестра на Дурмитору цепа дрва у трудноћи.То је природно стање жене, не треба се пекмезити, и ја сам сматрала. Моја мајка је ујутру чистила двориште и испред капије, а увече ме је родила.То је говорила када је хтела да каже да је тог дана било лепо време, усред зиме, па је лахор путем дизао прашину, а није се питала да ли је баш она морала да чисти тог јутра. Уз неке узгредне приче усаде нам кодексе понашања, а да тога нисмо ни свесни. Све је долазило и одлазило као дан и ноћ, као годишња доба: пубертет, рађање … Да, тога дана сам постала мајка. Док се то догађа и доживљава, збуњеност и страх се преплићу, неизвесност прекрива све. Радост дође неколико сати касније, када се прогутају оштрореке и несолидарне погрде бабица, док лежите на столу као бесрамни кривац, и када уверите друге породиље да нисте побегли из основне школе и дошли у породилиште, јер сте крхки и танки, и док смишљате како ће примити вест да је девојчица, а није очекивани дечак (тада се није знао пол детета, а камоли да се именом назива!), посумњате у тракицу везану око ручице – само да је то моје дете! Да га не замене! – и данас се стресем од тога. При првом сусрету – мајке и детета, највећем, најнежнијем,најљубавнијем, најважнијем, никад заборављеног, гледамо се очи у очи! И чини ми се да је мало намрштена, мало љута …Помно је гледам, да запамтим сваку порицу, сваку тачкицу …Да знам да је то моје дете. Кришом гледам другу бебу…Као да су сличне…Али неко ново,танко и јако осећање нас обмотава, везује, лепрша од тог намрешканог носића посутог „гризом“ до мог пропеваног срца, од тих зифт црних окица до мог осмеха, од скупљених обрвица до мојих руку које се пружају ка њој да је привијем уза себе заувек…После неколико дана, пролеће је налетело свом жестином, шљиве су процвале, замирисала су брда у Подрињу… И сада видим себе, младу мајку, како држим своју старију ћерку док она гледа беле расветане гране свог првог пролећа. П.С. У свим њеним документима пише : 4.3.,Лозница.

 

 

 

—————————————————————————————————————————————-

ШИФРА

 

Месец дана пре славе почиње ванредно стање.Чишћење од подрума до најмањег прозора на кући.Данима млатим четкама и метлама испод стрехе,чистим паучину,скупљам лишће које прети да затрпа двориште,киселим купус за сарму,набављам дугорочне намирнице,распитујем се за прасе,за јагње,ко ће их пећи..И успут гунђам.То није слава,зна се шта је слава – колач,свећа…Па,наставим,опрости ми,Боже,шта причам…Наравно,спремићу онако како је моја мајка спремала,без икаквих олакшица.Као да бих умањила вредност свега ако бих нешто урадила на бржи,савременији начин.Ја,некадашњи нехајни епизодиста,помоћник,а понекад и гунђало,сада имам главну ролу:чуварка-преносилац традиције,у свим њеним нијансама и симболици.Налазим им смисао и лепоту,тананост значаја,тајновитост.Преморена,ужурбана,узбуђена и срећна.Највише што ће ми деца доћи дан пре славе да ми – помогну.Журим да све буде спремно када стигну!Већ је увелико мрак,ја сам у брдима изнад Варварина,враћам се из печењаре (на дрва!),питам их где су.“Пошли смо!!! Немој да нас тероришеш!“ Опа! Знам шта значи:Не зови сваких пет минута!Кад стигнемо,стигли смо!Све своје обавезе смо оставили,нисмо могли пре!Као да чујем неки призвук моје незахвалности.Па,можда и јесам – незахвална.Преслишавам се:где је пумпа за бицикл (када сутра потраже),знам где су чинијице за пинча (прошли пут остављене),ранац нисам нашла (ко зна где га је бацио),имам црни чај (није зелени!!!),чекић и шрафцигер су ту ,ако се столови не уклапају…Наравно, нисам више звала,а отворила сам капију.Кола улазе.Извалаче се прво унуци,дугоноги,танки,прилагођавају се светлу и простору.На лицу им препознајем сенку туге,нема Симе да им скаче у сусрет.Први излази млађи, „мањи“,за кога помислим да је старији,иако сам га скоро видела:“Где си,бајле?“А затим старији,чија је висина прешла 190:“Где си,кобац?“(Шатровачки -коба+ц!) Уз њих сам баш мала.“Што си се“смичкила“?(Смичкила=смањила;варварински знак препознавања:Дај ми мичко пиво и сипај ми лечка!=Дај ми мало пиво и сипај ми мало!Ко то разуме,Варваринац је!) Једва чекам да им покажем шта сам све урадила,шта сам спремила.Док сам се окренула да сервирам вечеру,лаптоп се нашао на трпезаријском столу! „Бако,која ти је шифра?“Из рецепата,шара за славски колач,пихтија,кадионице….па у шифре!Данима нисам у том виртуелном свету!Као да се будим из дубоког сна,не схватам шта ме пита.Говорим му шифру!Али је стара,није аутентична!Мењала сам,подсећа ме ћерка!Требало је да запишем,каже ми.Зашто бих када је лака.Сви углас:“Кажи кад је лака!“ Зет ми погледом каже “ да се ствар отела контроли“,не меша се,он је теча.Млађи унук каже:“На сваком улазу у кућу треба да стоји шифра!“ Прегледам записано:“пинови“ за банкомат,за мобилне,за,за …згранула сам се од колико сам лозинки састављена,без којих тајних бројева не бих била ја,без којих не бих имала пара,не бих говорила,не бих била људско биће!У једном тренутку ми се створи вртлог у глави од мене традиционалне и мене савремене,садашње и сетих се шифре за ЊиФи! „То,бако,царице!“Да се не сетих,могу мислити шта би било.Све моје припреме пале би у воду!Ко зна како бисмо прославили славу!

Ко смо ми без шифре!?!