Камен

Тврд, постојан, изложен временским приликама и неприликама, начет рубом времена, али трајан и неуништив у својој бити. Одолева свему што га снађе, стоји опомињући. Ћути о наслагама прошлости, о причама чији је сведок. Може бити сирови, необрађени, надгробни, сен предака, граница између овога и онога света. Некада се лако мимоиђе, а понекад се запне о њега или о оно у њега уклесано. У тишини памти и трпи ударце судбине, човека, времена. И наставља да траје.

Да ли је ово ограничени видик или нишан уперен у прошлост? Може бити и позив да се кроз уски пролаз вратимо коренима. Или је можда подсећање да вечито ходамо по уској ивици између неба и земље, јаве и сна, познатог и непознатог, доброг и лошег. То је сурет садашњости и прошлости, ограниченог и бесконачности,  живота и смрти, вере и невере. Можда опомена, мотивација, подстрек.

Започиње лутање од Настасијевићевих „Магновења“ до Раичковићеве „Камене успаванке“. Осликана је  дилема: везаност и укорењеност или  даљина која мами.

Тренутак се дочарава стиховима:

„Зарастите у плав сан камени

Ви живи, већ сутра убијени!

(…)

Заустави се биљко и не вени:

Успавајте се, ко камен, невени,

Успавајте се тужни, уморени!“

На једној страни грубо, тврдо, тешко и хладно, а на другој нежно, присно, спокојно. Окамени се успаванко,нека  милозвук, сан о срећи, миру и спокоју буду вечни као камен. Нека лепота тренутка поведе игру од тврде и опоре земље до плавог, широког неба.