Катарина Вељковић

Пандемија у пуном јеку. Све је закључано, затворено. Људи панично купују и оно што им треба и оно што им не треба. Алкохол и маске постају најтраженији производи. Почетак личи на сцену неког филма о апокалипси. Зар не? А није филм, стварност је, права, наша, садашња. Саветује се дистанца социјална, физичка, друштвена. Ментална дистанца је већ одавно на снази. Једни слушају савете, носе маске, перу руке дуже но икад пре у животу, дезинфикују све што им падне шака, други верују у теорију завере, трећи не верују. Нико не сме да кине или се закашље на јавном месту. Прво уплашени, па збуњени дистанцирамо се једни од других, одаљавамо се као да одавно нисмо светлосним годинама далеко. Пандемија је само изговор, сви схватају да је тешко остати сам са собом, загледан у себе. У време забране окупљања, славља и полицијског часа прослависмо један несвакидашњи Васкрс 2020. године. Постало нам је јасно да раскош трпезе не чини празник. Офарбали смо јаја, али нас је страх да приђемо укућанима. Живели интернет и мобилне апликације! Видимо се и чујемо са драгим људима, који би, да нема вируса, били ту надомак нас. Наздрављамо једни другима, честитамо празник, желимо да ово лоше прође и поново се окупимо. Било је и оних који нису размишљали или су бежали од својих мисли тврдећи да је све лаж и обмана. Јесмо ли нешто из овога научили или нисмо? Једном је један човек издао онога чији је следбеник био. Пољупцем потказао. Потом се покајао, али то није било искрено. Други је опрао руке, пошто је слушао масу. Осуђени је само ћутао јер немогуће је објаснити онима који не верују, који не разумеју, онима који су заслепљени. Понео је свој крст, истрпео подсмех, ругање, ударце, клинце. Осетио је и остављеност, усамљеност, бол. И поново му нису веровали јер људима је потребо чудо, материјализовани, видљиви, опипљиви доказ. И опет се родио, васкрсао, а светом се пронео глас о благој, радосној вести. Прође година, очекујемо још један Васкрс. Да ли смо нешто научили? Јесмо ли се променили? И даље смо у зачараном кругу, крећемо се од вере до неверовања, од страха до необузданости, од жеље до депресије. И тако у недоглед. Једни су гласни, прегласни, други су тихи и бојажљиво казују шта им је на памети. И опет се сви надају да ће овом лудилу доћи крај, да ће се све вратити на старо и добро познато. А кад прође ово што нас све тренутно мучи, остаће човек са својим мислима и делима, човек вођен вером у спасење, окренут себи, запитан, окренут Богу, чекајући да васкрсну жеље, срећа, љубав, живот. Бог је љубав, а она се носи у себи, она је увек ту без обзира на прилике или неприлике. Упалиш свећу у себи, осветлиш пут ка Свевишњем и молитвом попуниш празно место! Христос васкрсе, добри људи!