Нада

Уводни део

Још једно ново пролеће, ново лето је пред нама. Живот је описао круг и синуо у својој пуној снази и лепоти. Питам се шта ће нам донети, пред каква искушења ставити и чиме обрадовати.

Живот је дар који се једном дарује и као такав заједнички је свима нама, људима. А опет, свако га носи на себи својствен начин и живи како зна и уме. Он је игра светлости и сенке, лица и наличја, добра и зла. Као што нам је почетак исти, исти нам је и крај, а оно између зависи од нас, наших снова, жеља, умећа и способности.

Ја сам Нада. Живим у Варварину, варошици под крошњама липа, смештеној на обали Велике Мораве. Рођена сам 30. маја 1999. године, оне године која је животе мојих суграђана заувек променила. Тог 30. маја ја сам угледала светлост дана, започела исписивање своје странице живота, док су на другој страни НАТО бомбе покосиле десеторо људи. Срушиле су мост, однеле снове, жеље, прекинуле хтења и многе завиле у црно.

Моје име симболизује једну од трију хришћанских врлина, ону која поред вере и љубави треба да људима осветли стазе којима корачају. Нада је сан будног човека. А сви људи сањају и надају се. То су чинили и моји суграђани чији су животи нагло прекинути. Питам се колико од жељеног остварили, чему се надали, како живели.

Мислећи да је бесмисленом убијању невиних крај, да је Варварин заштићен јер у њему нема стратешки важних мета, људи су изашли из својих домова. Желели су да уживају у празничном и сунчаном дану, који се од 13 сати претворио у ноћну мору. Крв, јауци, страх и туга заменили су све до тада лепо.

Сања Миленковић, Милан Савић, Војкан Станковић, Зоран Маринковић, Ратобор Симоновић, Ружица Симоновић, Стојан Ристић, Миливоје Ћирић, Драгослав Терзић и Тола Апостоловић страдали су тога дана. Сви у истом дану, ко покошени остадоше крај Мораве, угасише им се животи игром судбине. До тог тренутка сви они уживаше у благодетима живота са својим породицама и пријатељима. Волели су људе, увек били спремни да притекну у помоћ, мучили се, савладавали препреке и настављали даље трагајући за својом звездом и својим сном.

 

Тола Апостоловић

Јак, сталожен и трпељив човек.

Волео је људе, оне са којима је живео и делио парче хлеба, али и све друге.

Племенитост и доброту несебично је поклањао.

Центар Толиног света била је породица – супруга, кћерке, унучад. Бринуо је о њима, бдио над њима и увесељавао их.

Волео је и земљу, плодну, узорану, радовао се њеном роду и стрепео да га, понекад сурова, природа не однесе.

Љубав су му били и коњи које је у младости упрезао у чезе. Нагизданим коњима превозио је људе. Возио их на вашаре и саборе где су уживали у разговору, разоноди, играма. Орила би се тада песма, шалило се, намигивало, заборављало на тежак рад, жуљаве руке и проблеме. Превозио је кочијама и сваког другог дана путнике кућама, сељаке пијацама, болесне лекарима, младожење младама. И онда када су аутомобили потиснули кочије, коњи су остали његова велика љубав. Радовао се њиховом рзању и патио када би их губио.

Некадашњи кочијаш, тог 30. маја накрививши шешир одлази да се у Храму господњем помоли, да се припреми и још једном испуни очев завет – прослави други дан Свете Тројице.

 

Стојан Ристић Цоја

Способан и сналажљив занатлија – воскар и страствени риболовац.

Породичан  човек који је планирао да оно што је стекао упорним и преданим радом у својој воскарској радњи уложи у нови дом. Жеља му се није до краја остварила. Започето и данас сведочи о томе.

Био је весељак и шаљивџија и као такав радо виђен у друштву.

Морава је била његова друга кућа. На њеним обалама је проводио дане уживајући у природи, миру и пецању. Временом му је хоби постао љубав. Опуштеност, тишина, ишчекивање да удица трзне, а мамац нађе плен будили су у њему неописиво задовољство. Али уловљено није представљало извор прихода, није било само храна већ симбол срођености са природом и њеним лепотама. Тиха, питома, а понекад и плаховита, водоплавна Морава као да је текла кроз његове вене. Увек јој се радо враћао.

НАТО бомбе су прекинуле  и његов сан, однеле су га онда када је био срећан и у окриљу породице дочекао те боље дане. А то је, на онима који су за њим остали, оставило дубок и неизбрисив траг. Много је воде протекло Моравом док се ожиљак није зацелио. Зарастао јесте, али је остао да подсећа.

 

Миливоје Ћирић

Отац Миливоје је свој животни век провео испуњавајући Христов завет. Као посредник између Бога и људи, верницима је помагао да нађу пут до Створитеља.

Био је миран, сталожен и проницљив човек увек спреман да помогне, посаветује, упути благу реч.

Следио је свој позив, проповедао веру, поучавао, бринуо о својој браћи по Христу. Једне је крштењем уводио у светло вере, у име других се молио. Исповедао је веру и помагао другима да се исповеде, указивао на значај Свете тајне причешћа.

Често је за своју духовну заједницу организовао посете манастирима. Путовао је са својом паством, објашњавао улогу и значај православља и вере у животу свих нас.

У слободно време посвећивао се породици, боравио је у природи и бавио се пчеларством.

Последњег дана свога живота отишао је у цркву, служио Свету литургију, са многобројним народом и осталим свештенством упутио молитву Богу. Окупљени нису могли знати ни претпоставити да ће га последњи пут ту видети, да ће то бити његова последња овоземаљска молитва. Страдао је пред храмом божјим.

Један је од десет варваринских мученика иконописаних у Цркви Пресвете Богородице у Варварину.

 

Зоран Маринковић, Ера

Ширио је животну ведрину и привлачио оптимизмом.

Позитиван став према животу исказивао је и кроз фолклор. Игра и песма се не могу одвојити од његове личности. Покретом је будио емоције свестан да уметност оплемењује, негује праве естетске вредности и оживљава прошлост. Путовао је са ансамблом, проносио дух традиције и ширио позитивну енергију.

Правичан, поуздан и скроман човек спреман да саслуша и посаветује. У себи је носио љубав према кћерки, породици и пријатељима. Радо је око себе окупљао друштво са којим се опуштао и бежао од свакодневице.

И фудбал му је доносио радост, фудбал којим се рекреативно бавио, а ипак познавао.

Волео је и живот, изласке, аутомобиле и своју црвену веспу којом се одвезао до срушеног моста. Други налет авиона га је задесио баш ту.

Само дан раније веровао је да је бомбардовању крај и да је најгоре прошло. Његове наде и жеље се, нажалост, овога пута нису оствариле. Црна земља је и њега прогутала.

 

Драгослав Терзић

Помоћник свештеника, клисар. Помагао је у цркви, празницима појао, присуствовао крштењима и венчањима, али и упокојењу оних који су земаљски живот заменили небеским. Са вером у Бога и његову милост проповедао је хришћанске врлине и доброту.

Племенит, правичан и одговоран човек.

Пре него што се посветио вери био је књиговођа и благајник. Мењао је послове како би породици и себи обезбедио сигурнији материјални положај. Тада се радо посвећивао риболову, али спознавши себе кроз веру напушта тај хоби гледајући у свим живим створењима божје душе.

  1. маја `99. као и сваког другог празничног дана отишао је до цркве. Свечано одевен, радујући се празнику присуствовао је литургији, приклонио се богу и на литији, а потом се са осталих девет сапатника, туђом вољом, преселио у царство божје. Густи, црни дим прогутао је и њега.

Невољни губитак боли и његове сроднике.

 

Милан Савић, Луис

Није до краја досањао свој сан.

Зрачио је позитивношћу и осмехом упркос недаћама које је неуморно савладавао. Борио се како је знао и умео, али се никада није жалио, већ насмејан долазио у друштво. Није бежао од тешких послова како би зарадио и обезбедио пристојне услове за живот. Тешко детињство без оца натерало га је да се рано осамостали и одрасте пре својих вршњака.

Сањао је да се скући, полако куповао потребни материјал, али је бомбардовање осујетило његове намере. Чекао је неке мирне и спокојне дане у којима ће остварити жељено. Нажалост, није дочекао да се то обистини.

Красиле су га и храброст, ведрина, приврженост пријатељима. Био је друг у правом смислу те речи.

Пријатељи га се данас сећају са сетом, али по лепом. Када год се поново окупе, спомену га и попију у његово име. Знају да их негде горе чека, тамо где ће наставити пријатељство.

Волео је музику, Гучу и трубу, друштво и изласке.

Судбина је удесила да овај вазда насмејан човек пре првих налета авиона буде нерасположен и тужан. Напустио је друштво, оставио непопијено пиће и потрчао да помогне другима. Нажалост, помоћи није било.

 

Ружица и Ратобор Симоновић

Мајка и син који су страдали на мосту у првом налету авиона. Тог дана враћали су се са зелене пијаце на којој су продавали плодове својих ораница.

Скромни, тихи и племенити људи.

Борили су се са животним недаћама, губицима сродника који су одлазили један за другим. Стицај животних околности окренуо их је раду и плодовима земље која им је била једини извор прихода.

Ратобор је са посебном пажњом чувао и неговао голубове. Према њима је поступао као према пријатељима. Знао је да су они слика људског живота. И они су попут нас некада питоми и умилни, некада ратоборни, љубоморни, неверни. Некада им прија изолованост, усамљеност и ограниченост, а некада би да се вину у пространства, лете и осете слободу. Људи су можда умнији и вештији од њих, али бољи нису.

Ратоборову природу одређују и љубав према псима, лову, фолклору и пољопривреди којом се неуморно бавио.

Ружица је са сином вредним, али од тешкога рада огрубелим рукама садила плодове и убирала их када дозру с разумевањем и поштовањем јер је од њих живела, њима се хранила.

Берући прве јагоде, Ружица је са корпом у руци и осмехом на лицу пошла од куће којој се није вратила. Тај осмех више од речи говори о њој, о вери и ведрини којима је побеђивала несреће и непогоде.

За њима су остали неубрани плодови тешког рада и труда, кућа и парче земље коју обрађују други јер Ратобор није дочекао да остави наследника, онога ко ће ићи његовим стопама.

Војкан Станковић

Рок музика, концерти и непролазна, непревазиђена Азра чиниле су његов живот. Као да нам стиховима своје омиљене групе поручује:

„Кад мене више не буде и кад дођу по мене, не препуштај се меланхолији, иди даље.“ (Страх од смрти)

„Неко памти сваки трен у години, све везе, шетње, разговоре.“ (Волим)

Свестран, а тако једноставан јер у једноставности и лежи суштина, заинтересован за иновације у техници, предан и прецизан. У свету бројева и математике лако је налазио своје место јер је сматрао да они нуде безброј могућности, да се њима граде неки другачији, а опет блиски светови. Међу првима се  у нашој средини почео бавити графиком и графичким дизајном. И имагинарни свет рачунара му је пружао могућност да изрази таленат и креативност. Радио је и као монтажер, одабирао и повезивао кадрове и њима презентовао слику стварности.

Људе је привлачио погледом и осмехом. Њима је и разоружавао.

Није волео лаж, лицемерје ни превару, зато је и био омиљен у друштву.

Животне недаће је стоички подносио.

Знао је да опрости, а такви су ретки, да помогне кад год и коме год треба.

Живео је живот, непрекидно био у акцији.

Све време бомбардовања жалио је за невиним жртвама и надао се да ће тој несрећи доћи крај. Као да је предосећао неко зло, упорно је позивао сестру, стицај околности није дозволио да се тог кобног дана чују. Након прве експлозије кренуо је да потражи снаху, нашао је, вратио кући, а сам кренуо ка мосту одакле се није вратио.

 

Сања Миленковић

Најмлађа је међу настрадалима. Девојчурак који је тек закорачио у живот.

Посвећена школи, озбиљна и темељна у учењу лако је долазила до најбољих оцена. Посебно ју је привлачила математика у којој је постизала најбоље резултате на такмичењима. Није занемаривала ни остале предмете у школи. Предано, озбиљно, упорно је учила и вежбала, решавала задатке, савладавала сваку нову област корак по корак. Поред школских обавеза налазила је времена и за читање, музику, филм, спорт. Помагала је родитељима и брату кад год је требало, али и другарима који нису разумели по који задатак из њој омиљене математике. Иако млада била је свесна значаја образовања и свих предности које нам знање у животу доноси.

Весела девојка, пуна живота, јака и самосвесна личност. Привржена породици и пријатељима. Једна од ретких која је била вољена просто сама по себи, оним што јесте, ненаметљиво, једноставно, а тако драгоцено.

Фина, непосредна и добродушна каква је била није волела свађу. Са свима је брзо и лако налазила заједнички језик.

Њена младост, живот пун снаге и жеље за успехом нагло и туђом вољом су прекинути.

На једној страници свог дневника Сања је написала: „Живот тече, видећемо шта ће донети“.

Донео је сплет непредвиђених и несрећних околности. Онакве какве може да режира једино прст судбине, виша сила.

Најпре смех, шала, дружење, безбрижност, изговорене речи – „Баш сам срећна данас!“ а потом црнило, врисак, крв, прекид свести, мисао о крају, прераном крају. Свећа упаљена часак пре прве експлозије још увек је горела, пламтала. У цркви изговорена молитва још није честито ни сишла са усана, а живот је заменила смрт. Другарице и саме тешко повређене покушавале су да јој помогну, умивале је, дозивале. А Сањине очи су се отварале и затварале, бориле, покушавале да преживе, али су у колима Хитне помоћи изгубиле битку, у њима су се заувек склопиле. Вапаји, крици, црне слутње родитеља на обали реке су се обистиниле. Анђео се винуо у небеса.

Остадоше бол, туга, празнина и неизбежно питање: „ Зашто? “

 

Делови разговора са сродницима и пријатељима.

 

Завршни део

Шеснаест година је прошло од тада. Десет живота је угашено, много људи повређено. Болело је, боли и данас. Ређала су се питања, тражили одговори и правда. А од свега најупечатљивије живи успомена, кроз њу и настрадали.

Од тада Варварин се није много променио. И даље живи у сенци липа, али сада под њима корачају „неки нови клинци“. Они живе, надају се, маштају, планирају. Траже пут који ће бити прави.

Нема више фијакериста, тек се ретко могу видети и срести. Заменили су их возачи моторних возила. Али једно им је заједничко – превозе путнике, пут чине краћим, а време занимљивијим.

На обалама Мораве и данас има риболоваца, уживају у „топлини благословеног сунца“, мирној реци и оној танкој пари над њом. Тада не мисле на стваран свет, не чују га, само уживају.

Вера наставља да буде светионик. С Божјом помоћи савладавамо тешкоће, ублажавамо патњу, неспокој и ширимо љубав.

Оранице, шљивици, семе које нечујно пуцкета и расте, класје сведоче о тешком раду, о муци, али и поносу, љубави према земљи и њеним плодовима.

Игра, песма, позитиван дух и ведрина нису нас напустили. Другачија је поставка, али је суштина иста. Још увек живе прошлост и традиција.

Рађају се нова пријатељства, нове љубави, граде планови, снивају снови о будућности. Негује се уметност, изучавају науке, решавају недоумице.

И тако укруг, непрекидно, незаустављиво јер живот пролази, а оно што остаје је траг, траг који може говорити више од хиљаду речи.

Понекад нам се може учинити да губимо тло под ногама, да су нам снови срушени, а наде изгубљене. Замути нам се вид, замагле видици, па стојимо тако изгубљени, не знајући камо би, ни коме. Зашто? – питамо се. Али и онда када је најтеже, када нам се чини да је наша мука највећа и да најјаче боли, чак и тада, појави се зрачак светлости, отворе једна врата. Попут жишка запламса се најпре, а онда и разгори нада. Нада да ће се разведрити хоризонти и разбистрити вид. А нада је почетак сна, сан зачетак успешног живота.

Нови мост повезује обале, стоји, ћути и сведочи о ономе што је било чекајући, као и ми, оно што ће доћи.