Курсула

„Тане ме неће, а сабља не сече“

Гране надкриљују, чувају, дубоко испреплитане, пролост. Плету причу. Стабло дубоко укорењије, веже за тло. Измеђи неба и земље човек, спомен на немог посматрача садашњости и неуморног учесника прошлости далеке више од два века.

„Име ми је Јован Курсула. Из милоште ме зваше Јово. Родом сам из села Цветке крај Краљева. Имао сам тешко детињство јер тешка су то времена била. По избијању Првог српског устанка, са неколицином момака из мог краја, почех да се бијем са Турцима. Делио сам са њима небројане мегдане. Пред непријатеља никада нисам излазио пешице, увек на коњу. Запалим чибук, узјашем коња и с голом сабљом у руци пред Турке изађем. Нисам их се бојао, ни пред њима повлачио. Зато ме је Карађорђе војводом назвао. Једном ми је, када сам га посетио у Тополи, поклонио Бедевију. Била је то јака и љута кобила. Много пута ми је и главу сачувала. Она ме је на себи носила и до Варварина довела те 1810. године. Ту где се сусрећу две Мораве и трећу чине, направисмо шанчеве и чекасмо Хуршид-пашу са силном војском. Изненада на сред поља изађе Црни Арапин. Страшан човек, крупан горостас. Мрких брка и сабље исукане стаде позивати онога ко са њин сме мегдан поделити. Свагда такве тренутке чекајући, спремих чибук, припалих га, дођох до Бедевије, ухватих сабљу и не журећи кренух ка њему. Турчин онда изненада одлучи да на мене запуца. Вијају куршуми, али не погодише мету. Када виде да ме тане неће, Арапин поче бежати. Бедевија у кас, а ја за њим сабљом витлајући. Стигох га пред самим турским логором и ту посекох. Његови га ни не пожалише, а мени викаше машала. Наста вика, захукта се бој, ударише војске једна на другу. Поцрвене Морава од крви људске, хучи водоплавна носећи глас о великој нашој победи.

Са поља надомак Варварина одјахао сам у друге бојеве. Из њих сам излазио неозлеђен ни пушком ни сабљом. Знао сам да ме тане неће, а сабља не сече. Тешких рана допануо сам у Делиграду, где се обистини моја слутња. Ту ме копље погоди. Та најљућа и најтежа рана, копљем нанета, одведе ме опет у Цветке.Тамо ми је најжалије мајке било…“