Точак прошлости

Камени праг воденице крај Калинићке реке био је место са кога се четворица браће опростише од породица и кренуше у рат 1914. Ту, на том камену поједоше проју и погачу, помолише богу, окадише. Понеше у џеповима по грудву земље из оранице своје да их тамо, негде далеко од дома  и свега познатог подсећа на оно што оставише, на оне који их с брогом и сузом у оку, али поносно испратише. Воденички точак се за тренутак заустави, брашно ће ускоро заменити барут.

Светозар, звани Тоза, тобџија, стигао је у повлачењу српске војске до Ниша и ту погинуо бранећи своје оружје, које никако није хтео да остави. Тамо му је и гроб, а у њему грумен крчинске земље. Њоме је заувек остао везан за породицу и сина који је остао сироче.

Тодор је настрадао у Албанији, негде по њеним каменим врлетима. Сурову зиму, глад и умор није издржао.

Светомир и Живојин пређоше Албанију, дођоше до Крфа па преко Солунског фронта и Кајмакчалана назад у Србију. Вратише са собом и по парче родне груде од којих су касније  својој деци правили амајлије.

Једна кућа, једна фамилија посла у рат четворицу својих наследника, рођену браћу и браћу од стричева. Двојица се вратише, а двојица дадоше животе отаџбини. Живојин изгуби рођеног брата Светозара, а Светомир се опрости од Тодора негде у Албанији. И симболика имена им сведочи о животу и миру у њему. Светски мир је наступио, а живи наставили одакле су били заустављени.

Стара воденица је  и данас  на месту на коме је и некада била. Сведочи о једном растанку, о нади у повратак, о борби за живот. Њен точак одавно се не окреће јер је Калинићка река променила ток. Покрене се једино кроз причу и у сећању.