Bora Ćosić (Zagreb, 1932) je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca druge polovine 20. i početka 21. veka. Rođen je u Zagrebu, a odrastao i školovao se u Beogradu, gde je završio studije filozofije na Filozofskom fakultetu.
Književnu karijeru započeo je pedesetih godina 20. veka, najpre kao urednik i esejista, a potom i kao romansijer, dramatičar i prevodilac. Posebno mesto u njegovom opusu zauzima roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (1969), duhovita i satirična porodična hronika, koja je postala jedno od kultnih dela jugoslovenske književnosti i za koju je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu. Po ovom romanu je snimljen i istoimeni film.
Ćosićevo stvaralaštvo odlikuju ironija, kritički odnos prema ideologiji i društvu, kao i preispitivanje identiteta i istorije. Među značajnim delima izdvajaju se romani Tutori (1978) i Put na Aljasku (2008), kao i brojne knjige eseja i dnevničkih zapisa. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.
BIOGRAFIJA REDITELjA
Milan Nešković (Valjevo, 1985) je diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović. Višestruko je nagrađivan za dosadašnji pozorišni i ne samo pozorišni rad, jer je već više od decenije aktivan na raznim poljima kulture u regionu.
Do sada je u Narodnom pozorištu Niš uspešno postavio četiri komada: Devetstopetnaesta (2013), Šoferi (2014), San o zavičaju (2023) i Prosjačka opera (2025). Predstava San o zavičaju je na Festivalu „Joakim Vujić“ 2023. godine nagrađena za najbolju predstavu u celini, po mišljenju i žirija i publike. Milan Nešković je dobio nagradu za režiju.
O PREDSTAVI
Prošlo je 56 godina od kako je roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji 1969. godine dobio NIN-ovu nagradu. Čvrsto utemeljen u vreme i prostor, subverzivan u odnosu na društveni sistem u kome je nastao, moglo se očekivati da će u tom vremenu i ostati. Kao svedočanstvo, kao književni dokument jednog istorijskog perioda, kao vredno i po formi izuzetno zanimljivo delo istorije književnosti. Mogao bi ovaj roman biti zanimljiv i sociološkim i društveno-političkim studijama, kao argument da, ukoliko je cenzura u socijalističkoj Jugoslaviji zaista bila tolika koliko se danas insistira, onda ni ovaj roman, kao ni crni talas u umetnosti, u takvoj zemlji ne bi bili mogući.
Ono što je na prvi pogled neočekivano u sudbini ovog romana jeste što on, od svog nastanka, kontinuirano, uvek iznova, živi svoj paralelni pozorišni život. Pozorište je živa umetnost, a život koji kipi iz Ćosićeve Porodice kao da sam uskače na scene ne bi li se, po ko zna koji put, događao ovde i sada. Jer Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji nije priča o propasti porodice usled društveno-političkih previranja, već, naprotiv, o opstanku porodice.
Dobro veče, dobro došli u porodicu u permanentnoj revoluciji. U njoj se peva, svira, slika i čita, svaki zanat transformiše se u umetnost, svaki obrok u umetničko delo, a svaka izgovorena rečenica u stih. Sloboda iznošenja mišljenja, makar i najglupljih, je najveće bogatstvo! Zajedno sa hlebom, sloboda je najvažnija stvar na svetu, a slobodan duh nesputano leti kuhinjom, skakuće po domaćim zadacima, drema u sakrivenoj knjizi iza furune, viri ispod jorgana i plazi se komšiluku.
Ova porodica svoj opstanak duguje slobodnom duhu svih svojih članova, kao i činjenici da nije čvrsto patrijarhalno ustrojena, niti utemeljena na onim najčešće potezanim „tradicionalnim porodičnim vrednostima“. Ona je utemeljena na ljubavi, umetnosti i slobodi, na nematerijalnom, na nepoštovanju autoriteta po sebi, na unutrašnjem osećanju svakog člana za pravdu i poštenje, na kritičkom duhu koji zna da razlikuje dobro od zla. Kada su takve kategorije spiritus movens, onda je i život koji žive uvek nova reka u koju gaze. Promena, ta bit života koju teško prihvatamo, njima je prirodno stanje. Revolucija (slobodni duh uvek je revolucionaran) je svaki dan porodičnog života, nezavisno od spoljašnje revolucije.
I, ono što je možda najvažnije za opstanak ove čudesne porodice, tom poslednjem mestu u kome svaki život ima vrednost, jeste smeh. Smeh je štit od straha i tame, smeh je pesma slobodnog duha, smeh je odbrana od banalnosti. Da bismo preživeli, moramo se smejati.
Autorska ekipa predstave
Narodno pozoriste Nis
Lica
DETE – MILICA FILIĆ, k. g.
MAMA – SANjA KRSTOVIĆ
TATA – ALEKSANDAR MARINKOVIĆ
DEDA – ALEKSANDAR MIHAILOVIĆ
UJAK – MILOŠ CVETKOVIĆ
TETKA – JASMINKA HODžIĆ
KOMŠINICA DAROSLAVA – MAJA VUKOJEVIĆ CVETKOVIĆ
OLGICA, GOSPOĐA SIKIRA – BRATISLAVA MILIĆ
JOVO SIKIRA – ANDRIJA MITIĆ
VOJA BLOŠA – STEFAN MLADENOVIĆ
VACULIĆ – DANILO PETROVIĆ
NEMAC, RUS, NOSAČ – DANILO MILENKOVIĆ, k. g.
MOLER – ALEKSANDAR STEVANOVIĆ, k. g.
Tehnička ekipa
Inspicijent: Dobrila Marjanović
Ton-majstor: Aleksandar Stevanović
Dizajn svetla: Vojkan Dobrosavljević
Svetlo: Marko Đorđević
Video-radovi: Slobodan Ilić
Sufler: Vanja Šukleta
Tehnički direktor: Dejan Mitić
Majstor scene: Radomir Pešić
Dekorateri: Srđan Kitanović, Miodrag Đorđević, Mića Lazarević, Marin Rajić, Nemanja Perić
Rekviziter: Dragan Nikolić Kepa
Garderoberi: Katarina Pavlović, Anđela Jevtić
Šminkeri, vlasuljari: Marija Cvetanović, Ivana Lazarević
Krojački radovi: Vladimir Pekić, Olgica Mitić
Radionica: Goran Stanković, Dragan Perić, Branislav Nikolić
Nabavka: Zoran Denčić, Ivan Todorović
Vozač: Nebojša Šarčević