MARAME

Još stoje raširene u predsoblju, njihovi krajevi leže kao polomljena krila ptica koja ne mogu više poleteti, ni prema suncu, niti pobeći od mraka. Marame čekaju da ih uzme žena koja je pre nekolko godina napustila ovu kuću i čijem se povratku ne mogu nadati. Znam ja to, ali ipak ih puštam da uhvate februarsku svetlost, da njihovi cvetovi zamirišu, da njihove šare razvesele prostoriju. I – opomenu me: budi razumna! To „budi razumna“ znači mnogo toga, a pre svega – to je život. Stvari nadžive čoveka, na neki surov način su moćnije od njegove krhkosti.
Iznela sam ih iz njihovog skrovišta, pažljivo, kao da su od paučine ili sećanja. Rasklapala njihova „pera“, kako je moja majka zvala krajeve marama, prepoznavala njen način brižnog sklapanja, da se ne pogužvaju i – širila ih. Nozdrve su mi se mreškale, kao da hoće da uhvate davni miris, poznat i umirujući. Pokušala sam da se zavaram, da pogledam odakle su donesene, ko ih je i gde kupio, kakvog su sastava… Paralelno sećanje je doticalo prohujalo vreme – da li im se obradovala i šta je rekla dok je pružala ruku prema nekoj od njih… Samozavaravanje, da ne bih zaplakala. Spremala sam za ovaj trenutak, ne mogu ih tu ostaviti zauvek, a opet – nisam bila spremna. Zgrabio me je besmisao, vera u onostrano, u menjanje energije, reči mudrih ljudi da se ne odlazi u ništavilo, mora da nešto postoji…, niko ne živi večno. Misli su se klupčale i dozivale me pameti, vraćale ispred ormara čija su vrata bila raskriljena, sebi koja sam stezala marame uz grudi, glas je izleteo, kao da nije moj.
Setila sam se da mi je majka rekla da je devet godina neprestano nosila crnu maramu. Bio je to tužan period u porodici moje majke iz koje je došla. Nije bila pošteđena ni porodica u kojoj je živela. Žalila je brata, sestru, zaovu, svekrvu, oca… Kaže, kada je skunula crninu, naše kuče je nije prepoznalo, a i ona se sama nelagodno osećala, kao da je otkrivena. Pre toga, kada je bila srećna, ma koliko, nije nosila maramu, ne baš stalno. Moja nana, baba, očeva majka, često je govorila da ženu frizura krasi, da žena uvek mora imati lepu kosu. Moja majka i tetka, njena zaova, slušale su je i išle u Kruševac. Tada još nije bilo ženskih frizera kod nas. Nekada su išle čezama, čini mi se da i sada čujem kako Acko kasa i kako frkće na skeli na Moravi, na putu za Kruševac. Naravno, i mene su vodile, dosađivala sam se u frizerskom salonu koji je mirisao na neku kiselinu koja je isparavala odnekud, možda sa onih drvenih i tankih šipčica koje je njihova kosa obmotavala za trajnu ondulaciju. Ponekad pomislim da zbog te dosade u frizerskim salonima u mom detinjstvu, danas ne idem baš često u njih i da sam vrlo često čupava.
Pri kraju života majka mi je poluozbiljno, a i polušaljivo, govorila da želi da bude ofarbana kada pođe „tamo“. „Tamo“, znalo se šta je i da tada ona neće moći da odlučuje nego ja. Bilo joj je važno da bude lepa. Možda zato što je moj otac tamo mnogo mlađi od nje, odavno je otišao, ili zbog svog malog sina, da bi je prepoznao, ili zbog svih njenih koji su otišli pre nje i i za koje se ona nadala da će je sačekati. Nije rekla zašto. Obećala sam joj da ću joj želju ispuniti. A nisam. Došla je frizerka kući, ošišala ju je. Nisam pominjala farbanje. Bilo bi tada to dugo sedenje za nju. Ne bi izdržala. Nadam se da mi je oprostila.
U stvari, najčešće se sećam majke gologlave. I mlade. Nasmejana je, potrčkava ulicom, glava joj poigrava iznad naše ograde, odlazi radosno u varoš. A nije u životu bila često radosna.
Boje na maramama su jasne, sjajne. Alena se grli sa zelenom i žutom, tanušnom, na crnoj podlozi čiste vune, iz Čehslovačke. Marama iz Turske je obrubljena čipčicom istih boja koje čine cvetni venac pored ruba. Ruska, kašmirska, sa dugim crnim resama i purpurnim cvetovima, dominira nad drugima. Nenošena. Na italijanskoj se neko, poput Pikasa, poigrao bojama i nepravilnim oblicima… Donosile smo ih moje ćerke i ja sa putovanja, ne bismo li joj prenele neke predele gde nije bila. I nije žalila što nije. Raširenih očiju slušala je naše priče, uzimala maramu, bojažljivo, sklapala je i odnosila u svoj ormar. Radovala im se, marama ili nama. Sada bi mi rekla da sam bezobrazna. Ljubav se podrazumevala. Sa naše strane. Sa njene – sve je bilo ljubav. Ceo njen život.

SLAVSKI KOLAČ, KNEDLA U GRLU I PEŠKIR

A onda sam sela. Zahuktalost prethodnih dana je splasla. Svetac na ikoni sa zida, sa moje desne strane, držao je i dalje ispred svog levog, raširenog krila – terazije. One iz mog detinjstva koje su me opominjale na dobro i zlo, na merenje naših dela. I dalje su pokazivale putokaz kroz zamke života. Samo što je prošla ponoć. Ispred mene je sto, kraći nego prethodnih godina. Kasnije će mi reći da nije „na ge“, nema bočni produžetak. Podsvesno sam to izbegla. Neće biti toliko gostiju, kao ranije. Na stolu je slavski kolač, sveća i vino. Kada bude svanulo, biće i žito. Simboli trajanja, novog rađanja i pobede života. Sveća je još bez plamena. Zasijaće sutra pre kađenja. Ne mislim o tome. Gledam duž stola, praznih čaša i tanjira. I stolica. Sedim u vrh sofre. Odjednom me za grlo ščepaše mengele, zakotrlja se neka knedla koja davi. Znam gde je ko sedeo ranije. Stolice će čekati. Neko neće doći jer bolestan leži. Neko neće nikad više doći jer je iznenada zauvek otišao. Nekima je put dalek. Nekima se nadam i nadam… Nećeš plakati, slava je za zdravlje i radost, kažem sebi, klonuloj i odjednom svesnoj promena i prolaznosti života. Krhkosti čoveka. To se oseti, vidi, gotovo opipa u ovakvim prigodama, tradicionalnih, familijarnih i prijateljskih okupljanja. Tada ožive koreni, sliju se sve žile kucavice u naš krvotak identiteta.
Slavski kolač je ispred mene. Išaran onako kako ga je šarala i moja majka: klas pšenice, grozd… ja dodajem i – knjigu. Obredni hleb. Jedan od njih. Hleb nas prati od rođenja: od pogače za povojnicu, dobrodošlica rođenju deteta, hleb je tu i za svaki verski praznik, preko sabornika za svadbu do onog kada se pojedincu život ugasi. Hleb, vino i voda! Da li je moć u njima, u umešnosti prepletanja šara na njima ili magiji reči kojima ih pratimo dok ih lomimo, vrtimo u ispruženim rukama i sečemo? Umilostiviti Boga i sveca, izmoliti ljubav, slogu, zdravlje. Oproštaj i blagoslov. Šta smo dobili, šta izgubili, koliko mogli, a nismo… pokaži, prikaži. Podmetnuti smo bili, skrajnuti, pogurani, izvučeni, iznevereni, dokazani. Zgrabljena kovitlacem misli, ulećem u drugu sobu i izvlačim peškir. Ostavljen za čuvanje, za neupotrebu. Tkala ga je moja baba, ne znam koja, očeva ili majčina majka. Pamučan je, i osnova i potka, stisnuti redovi, brdo je pritiskalo nit, zgušnjavalo redove, spremalo za trajanje. Crvene pruge na belini peškira za veselje i uspeh. Otisci prstiju i misli se ne vide. Oni lebde iznad platna, upleteni su i u rese peškira koje su vešti prsti ukrstili. Koliko je trebalo vremena, rada, strpljenja za jedan peškir? Koliko zamaha rukom, udaranja nogom u papučicu razboja? Uz kakvu svetlost se tkalo, svetlost treperave lampe na gas ili čuče, one bez stakla, bez zaštite, čiji se plamen ugasi pri jačem izdisaju vazduha? Upornost volje, pregnuća za lepše dane, za novo čeljade, čedo… Grabim peškir iz skrovišta, blago ga dodirujem i njime umotavam slavski kolač. Tu ste i vi koji više nisti tu, mislim. Izvukla sam vas iz mraka. Vaš trag i ime, boje glasa i pogled, vaša nada i vera. I dan koji je danas i meni. Moji ste, vaša sam.
Grč u grlu se istopio, skliznuo. Telefonom slikam postavljen sto koji čeka goste. Slika ne pokazuje mene, nisam vredna domaćica, koja je pre svanuća spremna za doček gostiju. Slikam one koji su bili ovde. I one koji će biti.
(Sliku sam objavila, iznenađujući sebe. Šta ti bi, pitam se. Dobro je, svi spavaju, neće je odmah videti, umirujem se. Ali „srećna slava!“ poče da stiže.

CENTAR JE TAMO GDE JE SRCE

„Gospodja je karakteristična, poznajem je“. Reči su lebdele između njihovog stola, za kojim su sedeli, i mene, zaustavljene u hodu. Podigla sam obrve na „karakteristična“ i time pokazala upitanost pomešanu sa čuđenjem. Podrobnije sam ga pogledala i setila se našeg prvpg i drugog susreta. Prvi put sam ja otišla u kancelariju u kojoj je radio sa još nekolicinom, tražila sam neko uverenje. Jedva sam dočekala da iz nje izađem, srećna što nikada nisam radila u takvom prostoru u kome bih radne dane provodila gledajući ista lica, slušajući iste glasove, mirišući iste ukuse za doručkom. Drugi put je on došao u naše dvorište u vezi sa legalizacijom kuće. E, tu sam ja njega začudila, mada mi tada to nije rekao. Sada je iskoristio priliku, ne obraćajući se meni, nego našem zajedničkom prijatelju, koji je imao želju da nas upozna. „Začudilo me je da ovakva gospođa živi na periferiji“. Moje obrve su se izvile u još veći luk. Kada su se moji izmestili iz matične kuće posle podele i napravili drugu kuću, bilo je slobodnih placeva i njiva sve do centra, ali su oni izabrali baš ovo mesto. Čime su se rukovodili, ne znam. Kuću na tom mestu sam shvatila kao prisutnost, kao konstantu, kao datost. Nikada nisam pitala zašto smo tu gde jesmo, čak ni onda kada sam po snegu išla u školu, što i nije bilo blizu, vukući tešku torbu. Kuća nas je određivala, upotpunjavala naš identitet, porodični i lični. Moja dokumenta su se dopunjavala adresom naše kuće, kao što je i moje srednje slovo, početno slovo imena moga oca, koje je stajalo stabilno i nepomerljivo između mog prezimena i imena, još iz školskog dnevnika. Ja sam se menjala, odlazila i dolazila, divila se mnogim kućama na nekim brdima, požela da se zaustavim ispred kućeraka ili vila na obalama jezera, ali nikada nisam poželela da našu kuću zamenim za lepšu, veću, bravuroznije izgrađenu, romantičniju. Ova kuća je moj dom. Ovde sam potpuna, definisana. Govorili su mi da je skupo renovirati, dograđivati, pregrađivati, lakše i jeftinije je srušiti i napraviti novu, po svojoj želji i potrebama, i da svaki čovek (ne znam da li i žena) treba u životu da napravi jednu kuću, da ostavi trag da je živeo. Ipak, nisam napravila novu kuću. Nisam mogla ništa da rušim, činilo mi se da bih precrtala sve moje koji su ovde živeli. I ja sa njima. Volela sam da dodajem svoje ideje na prethodno izgrađeno, ne pitajući za isplativost, trudeći se da se postigne kompaktnost. Poštovala sam njihovu muku, dovitljivost, njihovu savremenost.
Tog majskog jutra, punog sunca i mirisa procvalog jasmina, osećam neku opipljivu, konkretnu sreću. Dve svrake se dodiruju krilima i nadglašavaju u orahovom lišću, okrenuta sam licem prema starijoj i manjoj kući i čini mi se da se pruža neka nevidljiva duga od nje prema većoj, nešto mlađoj. U prvoj sam rođena, u drugoj je moja majka izdahnula. To je ta duga samo meni vidljiva. Danas, u ovoj brzini življenja, kada je sve kovitlac događaja i neizvesnosti, čini mi se da sam nagrađena posle svih cikcak puteva, da mogu reći da sam svoja, da sam tu gde mi je mesto. Volim ovo dvorište u koje sam dovele one koje sam volela, u koje su dovele moje ćerke one koje vole, u njega su trčkarali moji unuci otimajući se oko nekog slatkiša ili vrišteći u bazenčiću, ovde smo plakali i smejali se. Ovde me je unuk skoro pitao da li ću jednog dana čuvati praunuka. Ovde je moja nulta tačka, centralna, od nje merim šta je daleko, a šta je blizu. Sve svetske metropole, sve morske plime i oseke, Severni i Južni pol. Odavde se šire koncentrični krugovi, dodiruju beskraj i kroz njih se prelama svaka svetlost. Laste i rode ovde mi najavljuju proleće ili jesen. Odavde gledam u zvezde, senka ispred moje kuće pokazuje mi koliko je sati. Sunce mi dolazi od Morave, a spava iza Juhora. Sve moje koordinate su ovde. Bez ove kuće i ovog dvoršta ja ne bih bila ja.
„Ne grade orlovi gnezdo gde im kažu, već tamo gde su napravili svoj prvi let“.

Kažu mi:
  Noćas nisi spavala zato što je retrogradni Merkur.
  Noćas nisi spavala zato što je bilo pomračenje Meseca.
  Kažem im :
  Noćas nisam spavala zbog pomračenja nečijih umova.
   I zaćutim. Zanemim. Ništa ne mogu da kažem. Nemam reči.
   Ni mojih. Ni tuđih.
   Možda će mi nekad doći, naći ću ih, iščupaću ih iz sebe.
   Da progovorim šta nam se sada dešava. Šta preživljavamo. 
   Šta bolujemo. Kolektivno. Lično.
    Kako se preispitujemo. I koliko.
    Antoan de Sent Egziperi, pisac Malog Princa, rekao je: 
    SVAKO JE ODGOVORAN ZA SVE.
    Ovu rečenicu sam ovih dana pročitala u nekoliko verzija. 
    Možda je nije izgovorio samo ovaj čuveni pisac i pilot.
    Možda svi znamo da je tako. Samo znamo. I ne osećamo se odgovornim. 
      Ni zbog ćutanja. Ni zbog povlađivanja. Licemerja. Propuštanja. Zbog tapšanja po ramenu.  Lažnih uspeha. Ljigavih osmehivnja. Malih i velikih dobiti. Prepuštanja odgovornosti drugima.

Podmićivanja. Da ne kažu da nam je krivo na nečiji uspeh. Da se branimo da je bilo bolje u naše vreme. Koje naše vreme. Ovo je naše vreme i mi u njemu. Sa savešću i odgovornošću.
Da li sam i ja lažna, pitam se. I koliko se i ja pitam za nešto, bilo šta. Ako smo svi odgovorni.
Ne spavam, bole me neki ostavljeni bicilkli, čiji se točkovi neće više zakotrljati. I neke neodsvirane note. I neke nedotaknute lopte. I neke nedopisane sveske. I vatre koje se puše i roštilj koji cvrči, pomešan sa pucnjevima i jaukom.
Možda ću nekad za to naći reči. A možda i neću.
Kao što nisam našla ni za dečaka u Turskoj, posle zemljotresa, malog, dve-tri godine, samog, sedi, kao stogodišnjak, a oči je pokrio rukom da ne vidi ovaj svet.
Kao što nisam našla reči ni za dan smrti moje majke.
Samo sećanje. Zauvek.
Možda neću pisati jer kažu:
Sećanje na sreću nije sreća.
Sećanje na bol je uvek bol.

NEKI TRENUCI ili DOZIVANJE PAMETI

Gledamo se: ona i ja. Besna sam na nju. Ukočena slika mene, koja se godinama rađala, polako, svakim danom, dopisivala je na mom licu bol, iznenađenje, dvoumljenje, nedoslednost, nespremnost, zateturanost od siline udarca, napor dizanja, uspravljanja i koračanja napred. I radost, očekivanu, trenutnu ili sveprisutnu, onu za koju se molimo i strepimo, volimo bezgranično i nesebično. Ta mreža na mom licu, izatkana je od njih, neizbežnih, proživljenih i preživljenih trenutaka, sve do ovog sadašnjeg, obasjana januarskim suncem, uperenim u ogledalo, šalje mi lik žene koja sam postala i na koju sam ja ovog nedeljnog, prazničnog podneva besna. Ona i ja, koju vidim u sebi, razmišljajući o sebi, sećajući se sebe, nisu iste, nisu jedno. Doduše, vrlo retko, baš retko ih suočavam, pored ove u ogledalu prolazim svakodnevno bez zadržavanja, brzo i rutinski. Retki su trenuci kada ih stavim jednu naspram druge. I, naravno, ova iz ogledala me ošine i zatetura, te dugo ne poželim da se ponovo sretnemo. A sada smo se srele i ja sam ljuta.
Gde si pošla, kud ćeš takva!?! – kažem ovoj što stoji ispred ogledala, kao da čekam odgovor ove neme iz ogledala, ni zbog čega krive.
„Mama, s kim razgovaraš?“- pravi se nevešta moja ćerka.
Sa sobom, vidi kakva sam, na šta ličim!?! Ne idem nikud! I nana se čudila i govorila kako to čovek postane majmun, nezadovoljna svojim izgledom u nekim godinama.
Tanana misao kajanja prolete mi glavom – ja sam moju majku volela i kad je bila mlada i kada to više nije bila, njen izgled nije umanjivao moju ljubav i da je to tada trebalo da joj kažem. Sada nije reč ni o čijoj ljubavi, boja i ton moga glasa su opori, ozlojeđeni, pobunjeni, nerazumni, nabusiti. Kao da bi da zaustave vreme, da mu se svete, da ga okrenu.
„Našminkaj se malo!“
Neću, meni više ne mogu pomoći ni kožne čakšire!
A onda, eruptivna, nebulozna rečenica izlete iz mene: Bolje da čovek umre mlad! Bar neko bi me žalio, ovu drugu promrljah sebi u bradu.
Ćerka je već videla u kom pravcu teče razgovor, a čula je i mrljanje o žaljenju, pa me pljesnu odgovorom i dozva pameti:
„Patrijarh Pavle je umro sa devedeset i pet i svi su ga žalili!“
Odjednom se pomiriše dve slike mene i razum mi se vrati, spremih se i krenusmo. Moj unutrašnji dvoboj osta iza nas.
Zar je čovek samo ono što se vidi?
Ipak…
*
Skrećem u moju ulicu, proleterskog naziva. Volela bih da je romatičnijeg, poetičnijeg. Na primer, da se pominje jorgovan ili cvet jabuke. Proleće miriše, na njih. Slike ljubičaste, rozikaste, bele, vire iznad ograda. Vozim polako, kao da prvi put ulazim u ovu ulicu, mada znam svaki njen pregib, svaki zvuk klimavog šahta. I sećam se dečjeg oduševljenja moje mlađe ćerke – ovo je najlepša ulica na svetu, uzviknula je kada smo posle dužeg odsustva stigle. Njena ljubav ju je takvom učinila, mada je već bila videla mnoge neuporedivo lepše ulice svetskih gradova. Ali u njima nisu bili njeni tragovi, ni tragovi njene sestre, ni drugara. Kasnije će ovom ulicom trčati i moji unuci. A ponekad mi se čini da vidim i mog dedu kako se spušta sa raskrsnice, vraćajući se iz varoši, i kao da su mu u ruci presavijene novine „Borbe“. Povezanost, i blagost. I zahvalnost. Nalete neki trenuci kada si srećan što si živ. I što je sunce. I što Bog, ili život, sve stave na svoje mesto i nadoknade ono što misliš da ti je nepravedno oduzeto. I da si bio uveren da je to samo kod tebe tako. Da su drugi dobili i više i bolje od mladosti, od života. Da si zakinut, nepravedno. Da bi se do tog saznanja došlo, treba biti strpljiv. Ali mladost ne zna za tu kategoriju. Juriša. I buni se. Zašto – ne meni, uzvikuje. Kovitlac misli, kao da čovek naglo postaje mudar ili zadovoljan, a zna da je to trenutak neke spoznje, kratkotajne, koja će ubro izbledeti. Sa radija se čuje „Kondorov let“. Plače mi se i raduje mi se. Flauta, svet je lep. „Kad kondor leti, misli moje sve lete s njim prema srcu tvom u plavi svod.“ Peru i Andi, živopisni Peruanci, zift crne kose, preko ramena ogrnut pončo divnih boja i zveckav nakit. Slike iz Knez Mihajlove, iz Minhena, sa mnogih trgova. I zvuk koji se izvija sve do podnebesja. Peru u Latinskoj Americi i pan flauta, nazvana po grčkom bogu. Ljubav, lepota i umetnost povezuju svet. Povezuju ga višim slojem duše, najtananijim, božanskim, obuzima me ta misao, izazvana osećanjem pripadanja, mada ne znam tačno kome ili čemu, verovatno – životu, trenutnom raspoloženju. Konodorov let izaziva to u meni. Kao da vidim njegova velika raširena krila i plave visine. Usrećuje te nešto tako daleko, dotiče do zahvalnosti. Što jesi, što si živ. Ulazim u dvorište, dočekuju me žute rascvetale lale, kao Šantićeve „raspukle granate“, kao mala sunca. Gugutka guguče, nije ni likom ni klikom slična kondoru. Ali, ja volim tu gde jesam, i ono šta vidim i šta čujem: gugutku i „kad kondor leti, svima stane dah, ali tad mene nije strah, ja volim let.“

IZ DNEVNIKA, 95, 96. godine
„Dabogda živeli u zanimljivom vremenu.“

Čitam kao da nisam ja pisala, rukopis pokazuje da jesam.
Imena ljudi, neka zaboravljena, druga ostala zauvek u sećanju. Datumi. Događaji. Mesta: moje rodno mesto – nulta tačka od koje sve merim, centar iz koga polazim i kome se vraćam. Beograd i demonstracije, Pariz, Ulcinj i desni rukavac reke Bojane, Pariz, Nea Potidea, Prizren, Brezovica, Šar-planina. Smrti javnih ličnosti koje su me dotakle: Fransoa Mideterana, Slobodana Selenića, Petra Džadžića. Šta je ko rekao od političara, naših i stranih, natpisa na transparentima i bedževima koje nose demonstranti. Karl Bilt, Vlade Divac poslali podršku studentima. Ukinute sankcije Jugoslaviji. Predviđanja i zablude. Pastoralne rečenice i nadrealine. A najviše – realnih.
Da li sam ista ja tada i danas?
Da li se identitet čoveka menja sa svim onim šta se oko njega menja? Ili: jezgro ostaje uvek isto? Zašto sam sve zapisivala? Kao da istorija neće zapisati važne stvari.
U dva navrata sam boravila, živela i radila na Kosovu i Metohiji. Prvi put, kao profesor nematernjeg i maternjeg jezika, ovim redom kažem jer je bilo mnogo više učenika albanske nacionalnosti, a manje srpske, goranske i muslimanske kojima je to bio maternji jezik.
Drugi put sam bila upravnik jednog hotela na Brezovici, ispod Šare.
Odlomci su iz drugog boravka.

BREZOVICA
Predveče sam se vraćala, trčeći, od „Lahora“ ka „Narcisu“. Livade su bele, bele: procvetali narcisi, pomešani sa paučinom precvalih maslačaka. Sa moje leve strane prelep prizor, za umetničku fotofrafiju: njih dvojica, plave kose, bucmasti, od 3-5 godina, stoje na uzvišici i gledaju kako da siđu. U rukama drže breme cveća, ljubičastog sa ponekim narcisom. Jedan drži nalevo, drugi nadesno, stoje jedan iza drugog. Cveće nisu brali, nego su ga čupali i nevešto slagali. Prelepa slika plavih glavica i ljubičastog cveća. Nenad i Ranko.
I ja sam isto cveće držala u rukama.

Pijaca u Prizrenu kao da nije iz sveta koji poznajem i kao da nije na tridesetak kilometara od mesta gde živim, trenutno. Nagla, iznenadna vrućina je rascvetala šljive , ozelenela vrbe, podigla prašinu. Lada niva se giba džombavim putem iznad grada prema albanskoj granici, ljulja se i jedva krči sebi put. Pored nas stado ovaca, zbijenih, dahćućih. Pored njih vlasnici, zgrčeni. U starim konjskim kolima, sa niskim kanatama, leže dva mala, mlada jareta, žućkaso i belo, dahću jedno u drugo, prevruće im je. Uz njih vezan petao, svezanih nogu i raširenih krila. Konj je mršav, umoran, vezan za drvo, bez hlada. Sirotinja se vidi kao na dlanu. Niko nasmejan, niko lep. Krezavi zubi, izgužvana odela, neuhranjenost.
A onda dva duga reda – paralelna, ukrug. Uglavnom se čuje samo albanski jezik. I valuta je, uglavnom, marka. Dečje šarene haljinice, čaše, služavnici, albanski konjak, sapuni, cigarete, čarape, gaće, žvakaće gume, sirova kafa. I sirotinja koja se tiska.
A prema granici, kroz plodno polje i jata razdraganih ptica, sretali smo automobile iz Albanije i za Albaniju. Sretali smo samo mercedese i njihove švercere koji se pretvaraju u bogataše, koji donose sve ovoj sirotinji.

                                       ********

Na TV-u su malopre prikazali sahranu mladog milicionera koji je ubijen pre dva dana u Štimlju, kao prva žrtva novih nemira. Da li sam dobro čula? „Novih nemira“, bolje da kažu „trenutnih“! Danas sam bezbrižno šetala među Albancima, i ovim „našim“ i onim sa druge strane. Činilo se da ih ništa ne interesuje, osim da prodaju ono što su doneli. Bilo kome. Onome ko ima marke.
Ko to tamo puca i ubija nevine ljude?

Veliko stado koza, žutih, bradatih, hitrih, rasutih po padini. Čobanin ima prebačenu torbu preko ramena i visok štap. Slika iz Hajdija.

Proleće ide uz Šaru, jesen dolazi sa Šare. Prvo na vrhu planine lišće požuti i pocrveni, pa se polako spušta prema podnožju.

Divan dan: vrhovi Šare beli, nebo plavo, livade zelene, šume crvenkaste.

Jutro bistro, osunčano, tiho. Jedno od retkih jutara kada čovek oseti neku iskonsku tugu u srcu. Tugu od lepote prirode, kada zaboravi na ljude, na muke. Tugu što nisu sa njim svi oni koje voli. Tugu ni za čim i za svima i svačim. Tugu za sobom. Tugu što će biti jutara punih mira i lepote, a njega neće biti. Jedno od jutara kada čovek oseti da je živ i ima nekoliko trenutaka da pomisli na sebe i svoje mesto u životu, tog trenutka.

Nikada nisam pomislila da ću živeti u podnožju Šare. „Ali sudbina, naprotiv, ima mnogo više mašte od nas.“
Zahvalna sam joj što me je tamo odvela.

„VREMENA SU BILA KAKO ZA KOGA“ (1) –
UČITELJICA (ili: „Jeste li jeli bunike?“)

Njena kosa je zbunjivala: mlada žena sa sedom kosom. Samo iza ušiju su provirivali crni pramenovi. Hodala je žustro, kosa joj je poigravala, živa, zatalasana, lepa. Po čaršiji se pričačalo da je preko noći postala seda, da joj se nešto desilo, da je u našu varoš došla po dekretu, mnogo kasnije ću saznati da to znači da ideš gde te šalju, iako ti se ne ide. Priče nisu bile proverene, bila su to samo nagađanja, obično bi ih čula kada bi me pitali koja je moja učiteljica. Prvih meseci prvog razreda nas je učila, a onda ju je zamenila druga, stroža, zalizane kose, hrapavog glasa. O svojoj učtieljici ništa nismo znali, ni kud je otišla, ni da li će se vratiti, ni kada. Tada deca nisu ništa znala o svojim učiteljima, a ni njihovi roditelji, takođe.
Moj put do škole je prolazio pored njenog stana, visoke kuće, u centru varoši. Posle izvesnog vremena, videla sam u dvorištu neku stariju ženu koja je držala dete. Bila je kao baka iz slikovnice o Crvenkapi, starija gospođa sa niskom punđom. Malo dalje, stajala je učiteljica. Obradovala me ta porodična slika moje učieljice, a i saznanje da je njeno odsustvo bilo povezano sa detetom. Iako mi je bilo nejasno to radovanje, ali mi je govorilo da ona nije sama i, ako joj se i desilo nešto neprijatno zbog čega joj je kosa posedela, da je sve to prošlo i da je ona opet u našem mestu i da će nam se vratiti. I vratila se.
Ono što je bio strah i trepet za učenike, a i za učitelje, bila je inspekcija koje je dolazila po nekoliko puta godišnje. Dok nas je učila učiteljica-zamena, bili smo hvaljeni, sve smo znali. Učiteljica bi nas ispitivala, uglavnom ono što smo prethodnih dana vežbali. Inspektor (možda i savetnik, taj naziv se naizmenično menjao) sedeo je u poslednjoj klupi i nešto zapisivao i na kraju časa bi rekao da imamo sreću da nas uči tako dobra učiteljica i da zato sve znamo. A onda je ponovo došao kada se vratila naša učiteljica sede kose. Nije seo iza nas, nego je stao ispred nas i počeo da nas ispituje. Učiteljica je stajala pored njega. Gotovo da ništa nismo znali. Smejuljio se zlurado i pitao. Učiteljici su se obrazi zarumeneli, grahoraste oči raširile. Prosiktala je: „Jeste li jutros jeli bunike?!“ Prvi put sam čula tu reč – bunike. I da se jedu. I da, verovatno, stvaraju čudo u glavi, da brišu sve ono što znamo. Nisam znala da pitanja mogu biti naopako postavljena i da nas zbune. Pitanja, a ne bunike.
Krajem trećeg razreda učiteljica bi me ponekad poslala na sat-dva u stan da pripazim njienog malog sina, koji je imao njenu zatalasanu kosu, ali crnu, i grahoraste oči. Sa strepnjom sam ga pazila, bila sam jedinica i nisam bila baš sigurna kako se paze deca. Stan je imao dve sobe, visokih tavanica i hodnik. Danas znam da nije imao kupatilo. U varoši nije bilo vrtića. Da je sve to bilo mučno i teško za mladu majku u mestu gde nema rodbine, to danas znam. Na kraju godine, kada bismo se slikali (fotografisali), njen sinčić bi bio sa nama, kao da je i on naš škoski drug. Na jednoj slici ima džemper sa izvezenim vozom i lokomotivom čiji dim piše njegovo ime. Takav ću, posle nekoliko decenija, isplesti i izvesti mojoj mlađoj ćerki, sa njenim imenom. Po uzoru na moju učiteljicu i njene vešte ruke.
Pošla sam u peti razred, moja učiteljica je dobila drugu generaciju. Mislila sam da se veza između nas prekinula. Tek kada ja budem učila nekoga, shvatiću da sećanja ostaju, bar po liku, po imenu, po bilo čemu. I ona je to opovrgla kada sam bila gimnazijalka, u drugom gradu, i kada sam doživela bolno iskustvo, a ona mi je poslala čokoladu, najveću koju sam ikada dotle videla.
Život me je odveo iz mog rodnog mesta i ne znam kada je moja učtieljica otišla iz njega. Samo sam čula nešto što mi je sklopilo sliku i razgrnulo sve priče, povezalo ljude i uticaje, provuklo podmetanje nogu, bacanje senke na muža i ženu, na porodicu. Bilo je to kada se pomenuo učiteljičin muž koji je upao u presušeni bunar koji je godinama zjapio iza zgrade u kojoj je radio. Kako i zašto je upao, kuda je pošao, sam ili sa nekim, nije bio pijanac, imao je ugledno zanimamnje, ozbiljno, odgovorno. Možda bas ono koje ga je dovelo u naše mesto, zbog nekoga ili nečega. I da je zbog toga njegova žena postala moja učiteljica. I da joj zato kosa nije crna. Retko sam ga viđala, ličio je na onu ženu koja je povremeno dolazila iz nekog većeg grada i koja je držala njihovog sinčića. Mislim da su posle tog pada otišli.
Iako imam u kući mnogo knjiga, čuvam one koje mi je darivala moja učieljica na kraju školske godine ispod velikog, razgranatog duda u školskom dvorištu. I setim se njene sede kose koja uokviruje mlado lice.

PEŽO (PEUGEOT)

I danas vidim taj prozor na prvom spratu i u njegovom okviru: razrogačene oči mojih ćerki, a iznad njih dva zgranuta muška lica. Danas vidim i ono šta su moja deca videla tog trenutka: policijska kola, na prvim sedištima dva naoružana policajca, iza njih ja, sa još dvojicom, takođe, sa puškama u rukama. Izlazimo iz kola: četiri policajca i majka.

Moji koraci odzvanjaju ulicom koja ide paralelno sa železničkom prugom na čijim šinama čeka bezbroj novih, raznobojnih kola, tek pristiglih iz Sošoa. Na njima sija logotip, stilizovani, mali lav. Odavde odlaze ko zna kuda. Svakog dana u meni bude želju za zagonetnim daljinama. A često i nostalgiju. Ovog jutra ne bude ništa, žurim u banku. Nosim nekoliko hiljada maraka da zamenim za franke. Prolazim ispod podvožnjaka, brže nego obično. Izlazim na ulicu u kojoj ima nekoliko banaka. Polazim prema „mojoj“ banci, pa se predomislim. U njoj primam platu iz zemlje, koja uvek kasni. Dobro me u njoj poznaju, često se tamo duže zadržim dok službenica proverava da li je novac uplaćen. Kada čujem „Belgrade dit“, zahvaljujem se i promrsim da znam šta Beograd kaže. Kasnije ću se pokajati što tamo nisam otišla, iako je bila dalje. Svraćam u prvu na koju naiđem. Stavljam na pult nekoliko hiljada maraka (DM). Želim francuske franke. Službenica me pogleda, uzima novac i odlazi. Nema je. I nema je. Nestrpljivo čekam, mada još ništa ne slutim. Ona se vraća, ništa ne govori, ne gleda me. „Madame“, čujem glas iza sebe. Polazim za njim. Direktor banke, ljubazan je, ali sa nekim sumnjivim prizvukom u glasu. Odakle mi strani novac, čemu je namenjen. Nije moj novac, došao je moj kolega da kupi kola, polovna, ovde su jeftinija, zbog fabrike u Sošou, tamo rade mnogi Jugosloveni. Radnici te fabrike češće mogu kupiti nova kola, prethodna prodaju. Potencijalni kupac je u mom stanu, sa nekim našim zemljakom, koji ga vodi u kupovinu. Zašto marke, pita. Šta da mu kažem, mi svi štedimo u markama, ubrzavam ja, mislim veruje mi. Ne govorim da je te marke krio na našoj granici, nije smeo toliku sumu preneti. Ne znam ni da li sme da ih unese u Francusku, nikada nisam toliki novac ni iznosla ni unosila. U tom trenutku ulazi policajac i kaže mi da pođem za njim. S njim ću stići u neki zatvoren prostor i ne sluteći da ću u njemu ostati gotovo čitav dan.
Približava se podne. Svi odlaze na ručak, pustiće me, nadam se. Još jednom pokušavam da ih ubedim da provere ko sam ja. Mogu da provere u našem konzulatu, u Strazburu, ili neka pozovu Pariz, ambasadu, prefekturu, govorim imena roditelja mojih učenika. Moja nabrajanja ostaju da vise između nas. Niko ne progovara. I svi odlaze. Podne je, ostajemo jedan policajac i ja. Čini mi se da čujem da negde kaplje voda, kap po kap. Ili je to eho iz nekog filma o kriminalcima u mom sećanju. Šta mi rade deca, šta misli čovek čiji sam novac uzela, struje mi misli. Minuti se otežu. I njima kod kuće dan se otezao, ispričaće mi gde su me sve tražili. Posumnjali su da me je neko klepio u onom podvožnjaku i oteo mi novac. Proveravali su u bolnici, išli u banke. Niko im ništa nije rekao. Ni u banci iz koje su me izveli.
Sedamo u kola onim redom kako smo iz njih i izašli ispred zgrade u kojoj sam stanovala: dva policajca napred, dva pozadi i ja u sredini. Tako su me videla moja deca sa prozora, i kolega i naš poznanik. Dvojica su išla pored mene, prva dvojica su se prikradala sa spremnim puškama, kao u partizanskim filmovima. Jedan od njih je otvorio vrata, pa se povukao, stojeći pribijen uza zid, kao da očekuje napad iz kuće. A onda smo ušli i prestravili ih. Znam zašto su došli, da provere moju izjavu. Naredili su mi da ćutim. Ko će im prevoditi, osim nas, mislim. Moja deca su prevodila, sve je bilo tačno što sam ranije rekla. Reči su bile tu, ali novca nigde. Kolega gleda u naše ruke, prazne. Niko ne kaže gde su pare. Na stolu stoji l rakija, još jutros je tu stavljena. Donesena je iz Juge, na poklon. Netaknuta. Odjednom se situacija preokrenu. Rekoše da je uhvaćen osumnjičen, blizu granice, u Nemačkoj, još pre nekoliko sati. Moji zemljaci potražiše čaše. I Francuzi se oraspoložiše.

Vraćali smo se iz banke, franci su bili u džepu, neko nam je trubio i mahao. Bili su to „naši“ policajci. Izgledalo je da ih još drži rakija za nazdravljanje donesena.
P.S. Jedina neprijatnost koju sam doživela u Francuskoj, bila je ta.

CRVENA RUŽA I ŽUTI TAKSI
(ili ŽIVETI UPRKOS SVEMU)

• Znam i osećam: sada i ovde. Trenutak koji čuvam za sećanje. Bosfor. Prelazimo sa azijskog kontinenta na evropski. Spokoj i nemir, istovremeni. Nepoznato stanje duha i duše. Zadovoljstvo što sam tu gde jesam i senka tuge što je sve prolazno, bez obzira na stamenost materijala, veličinu moći i silinu ljubavi. Ostaju samo reči, istinite ili prilepljene, koje dotiču i upozoravaju. Misli mi se mešaju, okrznu se, sudaraju sa slikom koja mi se pruža sa prvog mesta u autobusu. Višestruke kolone automobila ljeskaju se na popodnevnom novembarskom suncu. Zakrčenje je veliko, nedeljno. Ispred mene, zadenuta za unutrašnji retrovizor, njiše se marama. Pomalo mi smeta. Odustajem da zamolim istanbulskog vozača da je skloni jer sam shvatila da mu je amajlija. Marama njegove žene, majke, ćerke… ljubavnice. Ispred nas su kola mladenaca. Mile. Na zadnjoj šoferšajbni su inicijali, napravljeni od belog cveća : F E. Pogađam imena : Ferid i Esma ili Fazila i Emin. Gužva je sve veća, imam vremena da se setim svega što sam danas čula i videla. Da promislim o istinitosti reči velikih ljudi koji su bili zadivljeni lepotom Istanbula, zaljubljenika u Zlatni rog, svih koji su o njemu pevali i maštali. I dalje sve blista osunčano i visoko. Kao da će zauvek tako ostati. Naš vozač je strpljiv, istočnjački. Niko ne trubi, ne psuje. A onda, a onda su se pojavili oni: prodavci cveća. Sa punim naramcima cveća, provlače se vešto između kola i nude cvetove kroz otvorene prozore. Među njima ima i starih i mladih. Crn, vitak momak, krupnih očiju, približava se žutom taksiju i pruža crvenu ružu devojci koja je prihvata kroz prozor. E, tada nešto puče u meni i skliznuše mi suze, čudne, tanane, kao postiđene. To on prodaje ruže nekog gazde, kao i svi ovi drugi, pomislih i zabole me duboko što taj momak nije za volanom, ko zna da li će ikada imati kola. I svoje plantaže ruža. I zato mi se migolje suze kao da prvi put shvatam da je svet podeljen na bogate i sirotinju. Da postoje dva sveta, a jedan. Ovaj naš. Crvena ruža je bila inicijalna kapisla da me rasplače i zbog ljubavi, nesrećne i nesuđene, između sultanije Mihrimah i mimara (arhitekte) Sinana, koji je svojim znanjem i umetnošću tu ljubav ovekovečio dvema džamijama na kojima se istovremeno, za njen rođendan, pojavljuju Sunce i Mesec, od čijih značenja je i njeno ime satkano. Sustiže me i legenda, pored one o drugom sultanu, njegovoj ćerki i zmiji, i ona o mladoj monahinji, koja pali fenjer da osvetli more da bi joj doplivao dragi do Devojačke kule, sve do one večeri kada se utopio. Brišem te klizeće suze, korim sebe, premorena sam, sve me pogađa i pitam se šta je novo u dobro poznatom svetu.
  Naš vodič, koji je dobro isprogramirao svaki trenutak, zapeva „aj, ruse kose, curo, imaš“, pesma je naša i nije, balkanska je, peva se u mnogim varijantama i žanrovima, stigla je i do Kazahstana., kaže. Tuga se širi prema meni kada pomenu naše vojnike koji su je doneli iz Male Azije na čijim su obalama vidali rane posle nekog rata. A zatim se začu glas Safeta Isovića „U Stambolu na Bosforu … bolan paša leži…“. I pašinica mrtva pade, ljubav pašina.
  Reči, slike, boje, zvuci, utisci, pomešano, obogaćeno, propraćeno i zapisano. Znam gde će biti smeštena crvena ruža i žuti taksi, tamo do mlade lepe Indijke koja na drumu tuca kamen dok joj mnogobrojne narukvice zveckaju na ruci u ritmu udaranja i dok njeni lepi sari leprša u najlepšim bojama. U tim mislima ulazim u hotel.
  U hotelu su nam rekli da je upravo bio bombaški napad na Taksimu. i da ima mrtvih. Pitaju gde smo mi tada bili. U trenu, život dobi drugu dimenziju i drugu boju. Onu najvažniju – živu. Crvenu kao ona ruža koju momak pruža devojci u žutom taksiju.

ČOVEK KOJI SE RASRDIO ili „MOLITE SE I VI ZA MENE“

Često pomislim na njega otkako je rat u Ukrajini. Proleti mi i slika kako sedimo na niskom zidu u albanskom gradiću Kruja i gledamo u utvrđenje Skenderbega dok mu ja dajem polovinu jabuke, kao nekom momku iz mog susedstva. I on je prihvata i zagriza. Sećam se i smeha, koji leprša iza njega, kao i njegova crna odora, na ulicama Barija. Tada sam pomislila da bi bilo lepo i bogouljdno da je i on u farmericama i jakni, kao svi mladi ljudi koje srećemo, i da se znatiželjan okrene za nekom lepom Italijankom. Jer je i on lep i tanak. Vrlo tanak. Gotovo krhak. Koliko je jak, stamen, saznaćemo kasnije, kada budemo istezali vratove sa autobuskih sedišta da bismo se uverili da taj čvrst i nepokolebljiv glas dolazi baš od njega. Vraćali smo se iz Barija, sa pokloničkog putovanja, išli smo da se poklonimo moštima Svetog Nikole. Neki među putnicima su smatrali da smo bili omalovaženi od katoličkih sveštenika zato što su pravoslavni sveštenici, ovaj put iz Rusije, bogoslužili u donjem delu crkve, gde smo mi bili prisutni, dok su katolički sveštenici bili iznad, u prizemlju crkve, odnosno, čim se uđe u baziliku. To je bio početak rasprave u autobusu oko pitanja ko je autentičan, koju stranu treba prvo dotaći na grudima kada se krstimo, levu ili desnu, da li su pravoslavni ili katolički Božić i Uskrs pravog datuma, sve do pitanja – čiji je Sveti Nikola, ili – čiji je više, kada je bilo cepanje Jedinstvene crkve, kada su prenete mošti Svetog Nikole u Bari i zašto baš tu, naši, vaši… Gospođa koja je kupila dve ikone sveca za svoje unuke, bila je glasna u uverenju da su pravoslavci na pravom putu, ranije je rekla da joj stariji unuk studira u Londonu. U nepravoslavnoj zemlji, pomislih,to joj ne smeta. Čovek koji se raspitivao za najjeftiniju operaciju srca, pomenuo je da bi išao u Pakistan, jeftino je i vrlo su stručni, opet pomislih kako se ne pita kom se Bogu tamo mole, već koliko naplaćuju svoje znanje i uslugu i ima poverenje u njih. Na trenutak mi se učini da nismo baš opredeljeni, definisani ili da smo bolji u srcu nego što umemo to da iskažemo. I u toj kakofoniji glasova jedino je glas našeg mladog monaha bio glas razuma i jasnih stavova. Ćutao je i sveštenik koji je sedeo preko puta njega, kao da je želeo da čuje kako mladi shvataju veru i Boga. I mi smo svi zaćutali, pomalo postiđeni, osim nekog starijeg čoveka kome se učinilo da monah govori kao „advokat katolika“. A mladi otac, tako smo ga oslovljavali – „oče“, govorio je o jedinstvu, o ljudskosti, o Svevišnjem, Bogu, o netrpeljivosti, pokajanju… o svim verama i da sve vere uče čoveka da bude čovek. Njegove reči su se podudarale sa onima koje je izgovorio dok smo jeli svako svoju polovinu iste jabuke. Tada sam ga nekim načinom „otvorila“ i saznala nešto iz tog mladog života. I u njegovim očima sam videla bol siročeta kome je poginuo otac u ratu i kome su još neke porodičnine muke zagorčale život, te da je, možda, potražio zaklon u manastiru. A onda, posle zamonašenja, teško se razboleo. Lečio se i molio. Jutrom i večeri. Svim svecima. Tražio je od njih spas. Međutim, njegova bolest nije jenjavala. Vreme je prolazilo. Jednom je, u crkvi, rasrđen, povisio glas na svece. Rekao im je ljutito: „Toliko vas je tu i baš nijedan, nijedan ne može ili neće da mi pomogne!“ I svakog je pogledao ponasob. Nešto se posle toga preokrenulo. Sada, zdrav, na zidiću poplavljenom suncem, ponavljajući tu rečenicu rezignacije i razočaranja, pokazuje da je više čovek željan života nego čovek okrenut dogmi i prepuštanju onom što mu staje na put. I da zna šta mu je činiti na tom putu na koji je bio prizvan, kako se kaže, ili je njime pošao da nađe odgovore na teška životna pitanja.
Ostavili smo ga na putu, bila je noć. Pri pozdravu, svi smo sišli iz autobusa i gurali se do njegove ruke. Gurali smo mu naše ceduljice sa ispisanim imenima onih za koje smo zamolili da se moli tamo u nekom manastiru u Kijevu ili oko njega. Napominjali smo da ima i imena parovi koji nisu venčani pred Bogom, može li i za njih da moli, može, odgovarao je i stezao naše ceduljice, može li i za ljude druge vere, može, može li…, može… A kako mi Vama da se odužimo? Izlete mi pitanje i ne očekujući odgovor. „Molite se i vi za mene“. I mi da se molimo za njega? Bih zatečena. Pa, on je stalno u molitvi, a mi… I njemu treba Božja zaštita!?
Kasnije sam saznala da će u Kijevu i doktorirati. Znači, dobro je. Ne znam koliko smo se mi molili za njega. Nadam se da on za nas jeste i da je sačuvao onu hrpu stisnutih ceduljica. Pratila sam oglašavanja za put u Kijev. Najviše zbog njega bih otišla. Sve do jednog trenutka. Kada putovanja više nisu predviđana.
Počeo je rat u Ukrajini i počeo se pominjati Kijev. Setila sam se šta nam je mladi monah rekao pri rastanku posle nekoliko zajednički provedenih dana do Barija i nazad. Pomolim se za njega. Znam da mu je sad potrebno. I pomislim kako ga rat prati. Onaj „sa naših prostora“ mu je oduzeo roditelja, a ovaj u Ukrajini mu je došao na vrata.
Sveti Nikola je zaštitnik putnika, naročito onih u olujama, na uzburkanom moru. Danas je svet uzburkan, olujni. Nadam se da se jedni za druge molimo. Svako na svoj način.

PRETKINJE

Starija ćerka me zove ujutru, mlađa uveče. Kao da jedna proverava da li sam zdravo osvanula, a druga da li sam prezivela dan. Naravno, čujemo se nekoliko puta i u toku dana, a i noći, no jutarnji i večernji pozivi su nekako obavezni, ritualni. Ne razgovaramo samo o ličnim i porodičnim stvarima, zdravlju i vremenu. Dotaknemo se i politike, mode, kupovine, sirotinje, nepravde, sva njihova trenutna ili trajna interesovanja i preokupacije, sekiracije i nadanja mi oboje dan, povežu nas. Više one mene savetuju kako da živim nego ja njih. Moj način ishrane ih zabrinjava, ljuti; moje životne navike, nisu zdrave, ništa ne radim kako treba, a mogla bih. Hodaj, vezbaj! – kažu. Hodam, ceo dan hodam, sa metlom, grabuljama, korpama… A, pa nije to to, treba ti ritam, srce traži ritam. Imam ja ritam, svako doba dana…. ni moja majka nije hodala ulicama i ni vežbala, a doživela… Stalno se vraćaš u prošlost, sada su drugi uslovi, naše pretkinje su sakupljale plodove i korenje…
Ne suprotstavljam im se uvek, obaveštenije su od mene, znatiželjnije, prisutnije u svetu i životu. Njihova kritika i motivacija idu ruku podruku, njihove poruke su raznolike, raznog sadržaja i pouka, ne štede trud da bi me uvele u sve savremene tokove, da bi me ohrabrile, obogatile novim saznanjima, probudile i produbile znatiželju i radoznalosrt, kao što sam ja to radila kod njih kada su bile male. Ništa ne propuštaju što bi moglo da me protrese, da me gurne napred, da me osavremeni. Stiže video o ženi koja ima devedeset i pet, vidiš kako žena izgleda, prati ga rečenica starije ćerke: Ona vežba! Posle dva dana – požuruje me mlađa da otvorim francuski kanal, ta žena ima sedamdeset i četiri, vidiš kako izgleda, opet- izgled. To su ekstremi, ja sam kao moje pretkinje, u svemu. Aha, jesi, a ljubičaste čizme. Da, jutros sam pomislila, zamisli, umrem i ljudi nađu ljubičaste čizme, zgranuli bi se. U tim godinama, ta boja čizama! Kako je kraljica nosila, odobrava mi starija, koja ne podnosi crnu boju. Ona se držala protokola, sve monohrono, jake boje, govorim u slušalicu.
Ne zadržavamo se samo na „lakim“ temama. Ohrabrujem i ja njih, izleće moje iskustvo, proživljeno, ili tuđe, „život nije što i poljem preći“, teških i pretećih vremena bilo je uvek, naglašavam. Dok to govorim, prećutkujem ono što sam čula od stručnjaka o „nevdljivom procesu“, kada bi došlo, nedajbože, do nuklearnog rata. Šarenilo i lepršavost naših dotadašnjih razgovora postaju bledi, nevažni, obična ćaskanja između majke i ćerki. Sva nova i stara znanja, meditacije i joga, svi alternativni vidovi lečenja, Tesline skalarne vibracije, gama nož, sva naučna dostignuća u svim oblastima, sve lepote reči, boja i zvukova sve čime su ispunjeni naši razgovori, i ćerkino – ne silazi u podrum, to je prošlost, simbolično, budi na površini, sada, sve mi se to meša, meni, ženi sa tolikom prošlošču. Ta zbrka misli me drma i nameće misao – kako je danas mladom čoveku kada čuje ove pretnje, kada samo tražimo oslonac u – nadajmo se da do toga neće doći!
Želja i napor mojih ćerki da ostanem vitalna i prisutna postaje mala prema mojoj velikoj – da svet ostane i opstane bez zlosutnih senki, to im prećutkujem jer mi se čini da ono što se ne kaže, to i ne postoji. Ali me odmah stigne misao – ako niko ne vidi Mesec, da li on postoji?
Dan je sunčan, primamljiv, obećavajući. Izlazim iz kuće, idem da skupljam orahe, celu noć su padali, čuli su se. Dok ih berem, u meni ožive sve moje pretkinje, gotovo mi je smiren glas, upućen u daljinu, ka Beogradu. Hoću i ja! Dođi, ti reče da je podrum prošlost. A preci izbiju iz nas, povremeno, nasmejah se. I smiruju nas. Samo da je tako, da se kontinuitet nastavlja, to ne dodajem, to mislim, uporno, svom snagom.

LOJZE

Da, pravilno se kaže LOZJE, od reči LOZA, ali u mom kraju je izvršena metateza glasova, verovatno zbog lakšeg izgovora. VINOGRAD je, takođe, lepa reč, ali nekako je gospodska, udaljena i nerado prihvaćena od onih koji su uzgajali lozu. I ovo „uzgajali“, nije baš korišćeno. Lojze se prekopavalo, kopalo, prašilo, prskalo, zalamalo, „vilizilo“ vezivalo… Bilo je mnogo posla u njemu dok bi došlo do berbe, tog svečanog i radosnog čina. Ne kaže se bez osnova da „lojze traži slugu, a ne gospodara“. Možda zato danas u našem „brdu“ i nema vinograda. Da li je samo zato i da li i zbog nekih dugih kolona pretovarenih kola iz kojih se cedila crvenkasta i slatka krv grozdova, pre nekoliko godina? Tih jesenjih dana, dok je berba trajala, i po kiši i po suncu, kolona se vijugala od mosta na Kalenićkoj reci, privijala se uz školu i stizala do blizu mosta na Moravi. Tu se vršio otkup za „Rubun“. Čekalo se dugo, ponekad dan i noć. I još jedan dan. Ljudi, seljaci, vinogradari, nervozno su tupkali u mestu pored kola, skupljali se u grupice ili stajali izdvojeni sami. Pušili, ponešto jeli, povremeno psovali. Iz učionice, u kojoj sam predavala, nije se razabiralo koga: nisku cenu grožđa, rok isplate, svoje muke ljute, vladu, vreme u kome su se rodili, sebe… Jednom sam predavala „Tutunoberačite“ („Berači duvana“) Koste Racina, gledajući te berače grožđa iz celog bivšeg sreza Temnić, kako se nekada administrativno zvao naš kraj, napravila sam neku komparaciju, možda više za sebe. Podsetili su me tadašnji berači grožđa iz naših lojza na berače duvana sa makedonskih polja, iz nekog prošlog vremena! Možda je neko od učenika čuo šta sam promrljala o toj njihovoj zajedničkoj hudoj sudbini i vremenu koje je uvek za nekog majka, a za nekog maćeha! A možda i razumeo.Uvek je bilo visprene dece. Da li sam tom prilikom bacila senku na nešto što nije trebalo da je ima? Da li sam skrenula pažnju na nešto što nije bilo u programu, a, u stvari, bila je očigledna nastava!?! Ne znam. I još nekoliko sledećih godina vile su se te vinske kolone po našim putevima, pa su presušile. Naše lojze se zaparložilo, zapustelo, zakorovilo. Izgubilo međe i gazde. Postalo ničije. I ništa. ( Ima nekoliko vinograda, mogu se izbrojati.) Na pijaci nema više vrsta grožđa iz naših vinograda, nema drenka, ni tamnjanike, ni prokupca… Pod zubima nam rskaju neka zrna, čvrsta, nepoznatog i tuđeg ukusa… Iz vinogorja gde se ne kaže LOJZE. U kasnu jesen dvorišta nam ne mirišu na mlado vino, burad su nam ubuđala,a podrumi zvrje poluprazni… Nije ovo nostalgija, da jeste, napisala bih o nekim pramenovima sećanja iz ranog detinjstava kada se u berbu grožđa išlo sa zakićenom zapregom, ćilimima i pesmom. ( Još malo kao kod Branka Radičevića!) No, to je već folklor… P.S. I ja godinama nisam otišla u naše lojze. Nadam se da će mi oprostiti moji preci od kojih sam ga nasledila… P.P.S. I ovo, umalo ne zaboravih: piše li neko sada socijalnu poeziju?

GODINE, SKRAĆIVANJA (I JOŠ NEŠTO)

„Ooo, počela si da skraćuješ ‘aljine!“, poleteše prema meni peckave reči druga moje braće (od tetaka), pri uličnom susretu. Dugo je radio u Parizu i pomno prati šta sam oblači, ali i šta i kako nose drugi. „Ne skraćujem, takav je model, a i prekriva mi kolena!“ „PRE si nosila maksi“, reče, naglašavajući „pre“, što znači „kad si bila mlada“. „PREEE sam mislila da imam obe leve noge, a SADAAA znam da nemam!“ I produžismo svako svojom stranom ulice. Obuze me to „pre“ i shvatih da se mnogo toga promenilo. Između tog „pre“ i „sada“ je prostor ispunjen „osvajanjem slobode“, za sve žene, ako se tako može reći. Na ulicama šetaju mlade žene u minićima i šortsevima. U njihovim godinama ja sam mislila da sam prababa. Ničija, naravno. One hodaju, lepe i ponosne, duge kose do pojasa, vodeći decu za ruku ili gurajući kolica. Niko se na to ne obazire, svakodnevna slika. Ranije, u mom detinjstvu, udate žene, tek venčane, morale su da spletu kosu u pletenicu i da je obaviju oko glave, simbolišući venac koji su nosle na dan venčanja. Suknje, uglavnom, midi, ni duge ni kratke, neutralne, kao da su govorile – imaš noge, ali ih i nemaš. Nadam se da će sadašnje mlade žene, kada budu bile u mojim godinama, nositi šta moda i vrućine diktiraju. Možda će godine TADA biti samo brojke. Za SADA su još uvek brojke, ali moćne.
*** *** *** *** ***
„Prvi put ste ovde?“, pita doktor upisujući moje generalije. „I posledniji, nadam se“, odvalih kao iz topa. „A… ko ovde jednom dodje, neprestano dolazi“, smeška se doktor, siguran u ono što govori. Ne protivurečim mu, shvatam da se šali, ne ličim mu na nekog koga je “ zahvatila zapadnjačka reka“. Zna zašto sam došla, a i moje godine me ne preporučuju za neke estetske zahvate. Ili obrnuto: možda me baš one dovode do hirurga plastičara (koji naziv!!!). Doktor recituje stihove Gorskog vijenca, lepo i bez greške, profesorka književnosti mu je bila Crnogorka. Kažem da su i moji đaci dosta toga naučili, iako nisam Crnogorka. Bojažljivo pitam koju je ocenu imao. Peticu, naravno. Laknu mi, znači, nema zašto da se, podsvesno, sveti bilo kojoj profesorki književnosti. Stihovi i ocene nas približiše, tako obično biva, i najveći umovi i stručnjaci su nekada bili učenici. I profesori su bili, bar privremeno i kratko, iznad njih. Sada je bivši vukovac iznad mene. I figurativno i fizički. Sestre mu se obraćaju sa „profesore“, a ja, i dalje, sa „doktore“. Ne mogu da kažem „profesore“, izgleda mi nepristojno i prepotentno, kao da sebe izjednačavam sa njim, iza čijeg „prof.“ stoji „dr“. Ipak se usuđujem da se našalim i kažem mu, da pored ove male hirurške intervencije, koju treba da mi uradi više iz zdravstvenih, a manje iz estetskih, razloga, pitam da li bi mogao malo i – nos da mi skrati, malo da ga štrićne. „A, zakasnili ste – četrdeset godina!“ Opa! Godine, godine, sve ima svoje vreme! Znam, medicinski to može, ali za koga SADA, prećutno mi govori doktor. „Pre četrdeset godina toga nije ni bilo.“ „Jeste“, rece doktor. Navedoh mu ime voditeljke koja je prva operisala nos i tek nedavno to priznala. „I pre nje ih je bilo“, utemeljuje u vreme doktor svoju granu hirurgije. Dopuni da je pomenuta voditeljka, koja to više nije, skoro opet dolazila zbog neke druge korekcije. Prećutah nos Barbre (Barbare) Strajsend, njoj nije smetao da bude velika glumica i pevačica. Verujem doktoru, tako finom, ljubaznom, i, pre svega – stručnom. Prostudirala sam dobro njegovu biografiju. Traži tanke igle za profesorku književnosti, za lokalnu anesteziju. I pevuši „boli, boli…“, verovatno, da ne bih ja rekla da boli. „Te boli više me ne bole“, mrmljam, kao odgovor na doktorovo pevušenje, dok radio-talasi prolaze mojim telom, ne osećam ih, i čudim se zašto sam morala poskidati sav nakit sa ruku i vrata. „Pevam, a nemam sluha“. „Najviše i pevaju, oni koji nemaju sluha“, usudih se. „Oni nam najviše i dolaze.“ Da ih gledamo, a da ih ne slušamo, prođe mi misao. Na njih je doktor mislio kada mi je na početku rekao da onaj koji (kojE) jednom dođe, ne prestaje dolaziti. Doraditi, dopuniti, skratiti, podignuti… Nikad kraja doradi Božjem stvorenju, nezadovoljnom njegovim stvaranjem. I umišljenom da može prekriti ono čega nema.
Kada izađosmo, ćerka me upita: „Jesi li videla da ni doktor ni sestre ništa na sebi nisu radili?“ „Njima i ne treba. U njih ne gledamo, gledamo šta su uradili.“ Imaju znanje i godine iskustva. Godine, ovog puta – kao velika vrednost, pomislih.

ŠTALA

Štala je bila „pozadi“, što bi se danas reklo u ekonomskom dvorištu. Imali smo je i mi, kao većina domaćinstava toga doba. Mnogo kasnije sam videla da ih je bilo i u posedima evropskih kraljevskih dvoraca. (Na primer, u Versaju su mi se naročito svidele.) Znači, naša domaćinstva su u sebi nosila snagu samoodrživosti, sledeći tok proizvodnje i potrošnje. Naša štala je bila sa visokim tavanom, čiji su crep držale lepe, oble grede. Na tavan se moglo popeti i sa spoljne i sa unutrašnje strane. Za decu tavani predstavljaju i mamac i strah. Kad si mali, svaka visina plaši, ali i privlači i obećava. Za mene je leti tavan bio najobećavajući. Zavezati ljuljašku za njegove grede, dok se okolo širi miris sena, prvokošene deteline prošarane žutim ljutićem, konjskim bosiljkom, pelinom i drugim poljskim cvećem ili niskim korovom. Ljuljati se, poleteti visoko, dotaknuti vrelinu leta. Tim letenjem, prožetim ushićenjem, mogla se razbiti monotonija dugog dana, zaboraviti da si jedinče i da tvoji imaju svoje poslove. Sve tako dok nisam otkrila knjige. Štala je tada postala samo štala. Sa godinama je i za moje ukućane izgubila prvobitan značaj i namenu. Oni, kojima je stoka (nikada nisu govorili „životinje“) bila ljubav i briga, više nisu bili sa nama. Ali, zgrada je i dalje stajala na mestu, delimično pretvorena u ostavu. Polako se urušavala, povremeno sam dovodila majstore da se dogovorimo oko popravke. Za njih to i nije bio neki isplativ posao, obećavali su, premišljali se, odlagali, odugovlačili i – nisu dolazili. Komšiluk mi je govorio zašto bi popravljala štalu, čemu to služi danas, bacam pare za nešto što mi ne treba, da ni prava seoska domaćinstva ne čuvaju stoku, štale zjape prazne, i da su sada savremene štale, sa dovodima i odvodima, sve je automatizovano, mogla bih da pogledam neku emisiju o stočarstvu, gde ja živim, zaostala sam u vremenu. Oba ta vremena, zaostalo i tekuće, prolazila su. Ja sam živela svojim životom, kako se kaže.
Već je bila prošla ponoć, jesenja. Ispred mene je bio raskriljen pismeni zadatak, jedan od mnogih koji su čekali. Vetar je zavijao oko kuće, hučao u boru pored kapije. Moja majka je ležala u drugoj sobi. Vrata su bila otvorena i znala sam, po disanju, da ne spava. Ne zaspi dok i ja ne legnem, kao da ju je sramota da spava dok ja radim. Povremeno bi mi rekla „ne gviri više u to, idi spavaj!“ i nastavila bi da bdi. A onda se čuo jak, tup, mukli udarac. Dah mi je zastao. Znala sam, po bolu, oštrom, reskom, ispod grudi. Znala sam šta je palo. Znala je i majka. Ni njen dah se nije čuo. Nismo ni reč prozborile. Zanemele, zastale u nekom prošlom danu ili noći, ograđene jedna od druge svojim sećanjima. Ili, prekorima. Štala je pala i sve ono što nam je ona predstavljala.
Te noći, u mom sećanju, učini mi se da protrčavaju, u galopu, svi naši konji koje smo imali, jedan za drugim. I Acko, dugogrivi, koji je najbolje poznavao naravi svojih gazda, i Mica, jogunasta i crna kao noć. i Cvetko, sa belim, krupnim cvetom na čelu, koji je bacao čifte visoko u plafon. Projuriše poput oluje, ne okrećući glavu ka kući. I odjuriše u nepovrat, u nesećanje. U međuvremenu, proliše se sve kante toplog, zapenušavog mleka, tek pomuzenog, koje je iznosla moja nana iz štale, i belim potočičem krenu niz dvorište. Zamirisa mi najranije detinjstvo, novim senom, mladom detelinom, usahlom, polusuvom, sa upijenom pesmom zrikavaca, u kojoj nisam tražila detelinu sa četiri lista. (Tada nisam znala da ona može doneti sreću. Bilo je to doba malog znanja i velike sreće.) Mirisi se pomešaše, boje se razliše, zamagliše udvosručene slike.
Kada se malo razbistrih, već je bila zora. Čuo se samo i dalje divlji vetar.
***
Bager je sve poravnjao. I rupa je zatrpana. Kao da ništa nije ni bilo. Osim u sećanju.

PEŠKIR

Danima ništa ne pišem da ne bih „mračila“, kako mladi kažu. Treba biti pozitivan, vedar, „kakve su ti misli, takav ti je život“… I znam, dosta je svakodnevnih senki i pretnji, iskobeljavamo se iz pipaka korone, jeka tuđeg rata kao da dopire iza sedam gora. Izbegavam da pišem o onome što se nerado čita. I kako da pišem kada se ljudi raduju Uskrsu, jednom pa drugom, pa onda Bajramu, proleću. Puštam da radost zakuca na svačija vrata, i tako dani izmiču i odmiču. A kada bih o bilo čemu drugom htela da pišem, nisam mogla dok to ne pustim iz sebe. Ta slika mi se pojavljuje, povremeno, zatitra, blesne, odleti, pa se vrati.
Pogled mi prikovan za peškir, za njegove šare, izvezene iznijanisiranim koncem koji boji cveće u venčiču. Blago se njišu njegovi krajevi čipkom obrubljeni. Ona koja je to svojom rukom radila, ko zna kakvim je željama peškir dorađivala. Možda se nadala da će kititi svatovske konje, možda je neki peškir bila prebacila preko ramena ručnog devera, dok ju je vodio kao nevestu, možda je nekim od njih kum obmotavao novorođenče pri krštenju u crkvi, možda je neki čuvala da joj bude na krstu na čelu poslednje povorke. Ne znam ništa o njenom prethodnom životu, i da znam, sve bi izgubilo lepotu i sjaj pred današnjim danom. O tim peškirima, svedocima njenih važnih datuma, ne mislim. Znam da ovaj nije imao tu namenu, ni u najgorim košmarima. Ovaj peškir, u koji gledam, izdvaja se bolom, neočekivanošću životnog obrta, razgrće mi svu uzaludnost veziljinog nadanja u srećan život, u tok života bez inverzija, bez odlaženja preko reda. Položen je na poslužavnik na koji je stavljena panahija (panaija). A ona, danas, stoji visoka i tanka, tanka kao suva grana, skamenjena, leđa nagnutih ka zemlji, kao da joj ceo svet legao na njih, bolom pritisnuta. Trese se, i suknja joj se trese od suzdržanog jecaja. Iza nje sam, u ruci mi voštanica plače, meke suze voska se sustižu i kaplju mi po koži. Svi držimo po jednu u ruci, dok mladi sveštenik govori. Traži reči utehe i ohrabrenja, daje obećanja da ćemo se nekada sresti sa njim na nebu, gde nema bola. Istovremeno se pitam – da li se majka, vezilja peškira, nada tom susretu i da li sveštenik veruje svojim rečima. Nebesa, nebesa…, odagnam svoju misao, jednu, pa drugu. Eho sveštenikovih reči širi se tek ozelenelim brdima , glas mu se sudara sa ptičjim pevanjem, sunce sija, sija… Smrt i život se dotiču, sudaraju… Nepravedni. Sva ljudska nadanja i propasti izleteše iz šare na peškiru, i odjednom mi se sjuriše u sećanje sve popevke majki iz književnosti i proživljenosti, i moja ruka drhti, plamen sveće se naginje, titra i plače.
Da je bio „nečiji“ sin, izbegao bi rat; da mu jedan od predaka ne lezi u Plavoj grobnici, otac bi ga zaštitio; da je poginuo u ratu, odavali bi mu počasti, bio bi na spisku onih koji su dali život. Ovako, vratio se sa paklom u duši, sa stravom u očima, koju ničim nije mogao isterati, teško je mogao smisao života osmisliti. Senke rata su mu zatamnjivale sve dane i noći, do sudnje večeri. Nesreca njegova, i njegove generacije, bila je u tome što je stasao u zlo vreme, u vreme kada se odsluženje vojnog roka pretočilo u rat, za koji kažu, da nije bio. Bilo je nešto – nedefinisano. Samo je smrt definisana. Neizbežna, uzaludna, prerana.
Peškir se mreška iznad njegovog uzglavlja, voštanice kaplju žutim, gustim suzama.

(Stranice dnevnika)

Pada zimski suton na Prištinu. Muzika iz radija peče, bocka. Volela bih da nekud odem. Nekud gde me ne bi ubeđivali koji je predsednički kandidat bolji, gde me ne bi ispitivali gde mi je muž, a gde deca, koliko mi je imanje. Otišla bih nekud gde se ne priča da  će nam banke ostati bez deviza, šta uraditi sa Šiptarima, a šta sa Srbima. Otišla bih nekud gde je toplo i polumračno, i tiho, tiho do suza. Da slušam neku vatru, da čekam neki mrak, da osećam da sam živa. Živa. Živa kao biljka. Živa kao životinja. Umorna sam. Tako sam umorna.
                                       -II-
   Srbin, učenik, kaže nešto o krstu i Šiptarima. Iza njega sedi lep, crnjomast momak, njegov drugar iz razreda, čiji je otac Albanac, a majka Muslimanka. Doseljeni iz Sarajeva. Tihi Enver se smeška, meni se čini, tužno. Kada je Enver izašao iz učionice, učenici su rekli da on ne reaguje. I da juče nije glasao. (IV razred srednje škole) Da ne povredi jednog od svojih roditelja. Ne znam da li ga se ne tiče. Znam da ga se mnogo ticalo, i da se zbog toga žalio drugarima da mu otac, Albanac, ne dozvoljava da gleda srpsku televiziju. Šta li o svemu misli lepi i tihi Enver, polu-Albanac, u odeljenju srpskih učenika?
                                          -II-
     Martinović, kome je dalji rođak Đorđe istoprezimenjak, kaže da nema opraštanja Šiptarima. Neće i ne može da oprosti, pominje i Drugi svetski rat i pola svoje familije. Njegov brat od strica

oženio se Šiptarkom. I svi su ga se odrekli. Otac ga je isterao iz kuće. Oproštaja nema, kaže mladi Martinović, rođak Đorđa Martinovića koji je nabijen na flašu-kolac, i za koga njegov advokat kaže da je oprosto. Ako je?!?
-II-
Kada ulazim u praznu učionicu iz koje su izašli svi učenici Albanci, bojkotujući nastavu sh jezika i dok čujem glasan, podrugljiv smeh duž hodnika iz drugih odeljenja, i dok mi zasipsju snežnim grudvama kola, ja mislim na Envera, koji se tužno osmehuje, i čini se ravodušnim. Da li je ravnodušan?
-II-
Rasima je Goranka. Kaže, Goranci su Srbi koje su Turci proterali i nametnuli svoju veru. Tako kaže Rasima. Ona je najbolja učenica u razredu. I najduhovitija. Svemu se smeje. I kaže da su joj svi dobri. Valjda što se poreklom oseća Srpkinjom, a sa Albancima ima istu veru. I glasala je. Na pitanje o čemu bi pisala za pismeni, Rasima se široko smeje i kaže – o domovini. Volim svoju domovinu. Rasima sve shvata. I ne plaši se budućnosti. Vidi sebe u rodnom Dragašu, kao poljoprivrednog stručnjaka. Vratiće se tamo i živeti među Gorancima, iako često priča o ujni Japanki i ujaku koji žive u Italiji, o rođacima u Skoplju i Nemačkoj.
-II-
Gordanu ne vole u odeljenju. Zato što se zabavlja sa Albancem, u stvari, sa polu, jer mu je majka Srpkinja. Ali se zato Enver druži sa Gordanom.
-II-
Enver nije učesnik. On je posmatrač, sa jedva napunjenih osamnaest godina. Treba da se izgrađuje i izraste u pravičnog čoveka. Da li će moći?
-II-
(Ništa nije dodato ni oduzeto pri prepisivanju! Rečenice su škrte, nose sobom ono što me je dotaklo pre mnogo godina. Ne znam šta se u međuvremenu promenilo.)

RADUJ SE!

Već dva sata razgovaramo. Samo smo glasovi. Oni su – mi. Dolaze iz dubine nas, prenose vertikalno život, ono što je u njemu najbitnije. Samo je zvuk prisutan, ne bi se bogzna šta moglo videti u toj prostranoj, čistoj i svetloj. Asketskoj, čini mi se. Ni mi, sagovornice, nismo razotkrivene, telesno. Gledamo se preko duplih naočara: njenih i mojih. Moje lice prekriva maska, šubara je natučena do samih obrva. Njeno je u crnom platnenom okviru, koji pokriva i obrve. Mlađa je od mene. I učenija. Zato sam i došla. Treći put. Ranije nije bila pričljiva. Možda zbog mnogih poslova po lepom vremenu, čestih posetilaca, zbog suzdržanosti. Danas je drukčija. Ovih dana manje ljudi dolazi. Nemaju blagoslov da primaju goste, kaže. Pridržavaju se svih preporučenih mera. Vetar u naletima udara u prozore. Huče borovi. Povremeno zanjišu zvono koje visi na ulaznim vratima. Noću je jezivije, pomislih. Sama, između dve planine. Stamena je, čvrsta, ali, žena je. Možda se boji. Ta njena izdržljivost, odliučnost, samoća, privlače me poput magneta. Pazim šta govorim, koje reči upotrebljavam, moj rečnik je u nekim oblastima siromašniji, reči mi se migolje kao skliske ribe. Naravno da ne mogu da je pitam zašto je izabrala taj put. Neke monahinje, usamljenice, rekle su mi da su prizvane. Nisam svrdlala po tome. Kako se to događa, kako se čuje, kako se javlja, odakle dolazi glas, mahanje, ko priziva, o tome ćutim. I ne razumem. I nju to neću pitati, opipipavam. Njeno široko obrazovanje izbija, iskače, kao udareno lopticom, jedna reč, rečenica, opis. Doktor je nauka i na drugom fakultetu je magistrirala. Prevodi, usput kaže. Četiri jezika. Otac je dao na engleski jezik i sport kada je imala pet godina. Rim, Lion. Gde je studirala. Ili radila. Usuđujem se da pitam kako su to roditelji prihvatili. Ne sećam se kako sam to – to- formulisala, shvatila je, ali mi nije direktno odgovorila. Oni su sada kod Boga, roditelji. Njen otac je bio bogat čovek. Materijalno, dodaje. Pominje neke vojvođanske gradove. Moja buntovna priroda ne prihvata naređenja nadređenih kao apsolutnu zapovest, pa makar taj nadređeni bio i Bozji izaslanik. Daleko sam od aminovanja – dobila sam blagoslov i došla sam u nedođiju, gde nije bilo ni struje, ni kreveta, ni nigde nikoga. To i kažem. Zašto nije reklla da ne može da prihvati takve uslove, da se ne odriče nikoga i ničega? Bog nam daje onoliki teret koliki možemo nositi, čujem odgovor koji sam toliko puta čula. I Bog nam šalje na razne načine pomoć i poruke. Navodi primere iz svog života. U meni prostrujaše sećanjem moji. Teške situacije i nagli preokreti. Razgovor se račva, povremeno prelazi u njen monolog, i vraća se na početnu tačku. Na periode kada čovek podvlači crtu – da vidi gde je i kuda ide. Neki se nikad ne sete crte. Idu dalje, misleći da su uvek na pravom putu. Alegorije se provlače i uvlače u rečenice, metafore, citati. Imaginarno, neuhvatljivo, nemerljivo – sreća se ne meri kilogramima, bol se ne može odlomiti i dati nekome. Kažem joj da piše o svemu tome, pravi se da nije čula, nadam se da piše, ali da o tome ćuti. Naglašava da je srećna tu gde jeste, da ima veliku odgovornost što je ona ta koja nadgleda renoviranje manastira oko kojeg je hodao knez Lazar, da kod nas nema subspecijalizacije za mostove i crkve toga veka, da stručnjake dovodimo iz drugih država, da joj je neki restaurator pričao kako sanja da pada sa skele… Svetinja je to, iz četrnaestog veka, mnogo rada, mnogo radnika, mnogo stručnjaka, sačuvati… Reči su prave, za malter, za kablove, za…, a na početku nije razlikovala gvožđe od čelika… Materija koja treba da sačuva duhovnost, da poveže vremena, da prenese poruku. Radost što ti je dato, što si živ. Što si tu i sada. Nije to rekla, to sam razumela.
Znate da u Bibliji piše 365 puta: Raduj se! U imperativu. Bi mi drago što dotače nešto meni blisko – imperativ. Čovek treba da se raduje, to je zapovest. Ne dodah, 365 puta, za svaki dan u godini po jedan. I da znam da isto toliko puta piše: Ne boj se!
Stojimo na vratima, ispraća nas. Moju prijateljicu, koja je sve vreme bila za stolom i nemo slušala razgovor, upita nešto o sportu, jer sam je pri ulasku tako predstavila. Čuđenje je naša sportiskinja kasnije iskazala, presavijajući prst za prstom na rucu u naporu da se seti koji je sedmi sport koji spada u sedmoboj. Bila je jugoslovenska juniorska prvakinja u sedmoboju! Jesi li čula? Sada shvatam šta znači sedmoboj, dodadoh. Znaš kakav je trener mogla da bude! Što trener, ima dva zanimanja i tolike jezike zna.
Ostala je na vrhu stepenica, uspravna i ponosna. Mi smo izašle u dvorište, pa u crkvu, blistavu, još neoslikanu. Radovi stoje, zima je. Njena kola su bolja od tvojih, osmehnu se prijateljica. I treba da jesu, odgovorih i zalupih vrata, paleći motor. Borovi se zanjihaše čekajući noć u kotlinici koja okružuje ženu koja nosi onoliko koliko joj je Bog stavio na pleća.

“ KAKO PARČIĆE VRLO OGRANIČENE KOLIČINE VREMENA KOJA NAM JE DATA DA PROVEDEMO NA OVOM SVETU“ ili „MORALNA DIMENZIJA RADA“
(Stranice starog dnevnika)

Računala sam. Andjeliju Popov upoznala sam kada je imala godina koliko ja imam sada. Imala je zelene oči, kulturno ponašanje, lepo oblačenje. Znalo se tada da nije udata i da se neće udati. Za ovo drugo, ne znam odakle su dolazile tvrdnje. Pripisivali su joj neke zaljubljenosti u profesore sa našeg fakulteta i neke pesnike zaljubljene u nju, ali ništa nije bilo provereno, potvrđeno, očigledno. Ono što je bilo očigledno, to je da je na časove stlistike dolazila sasvim spremna, koncentrisana i orna.
Juče sam je videla u bolničkoj sobi. Išla sam da posetim koleginicu. Nisam se okretala, niti zagledala druge pacijentkinje koje su ležale pored nje. A onda mi je koleginica rekla ime i bivše zanimanje žene koja je ležala do prozora. Okrenula sam se da je vidim, i pošto je nisam prepoznala, nisam poverovala. Prišla sam i predstavila se. Bila je obradovana, radosna. Kada sam se zagledala, videla sam da su joj oči zadržale boju, sjaj, živost. Usta su joj se na isti način skupljala. Polako se rađala Anđelija koju sam poznavala. Rekla sam joj da mi je pohvalila rad o Ani Karenjinoj. Pitala je i tražila godinu kada mi je predavala, ko je sa mnom bio u generaciji. Rekla mi je: Vidite, sve je prošlo, šta je ostalo od mene. Šta će mi ovaj tuđi život, moj život je bio sa vama, studentima. Ovo nisam ja. Ovo je glupa, banalna situacija. Doktor me svakog jutra pita da li imam stolicu. Ovo je realan svet. Ja sam bežala u moj svet. Radila sam 40 godina i 7 meseci. Ja nemam dece, nisam se udavala (to sam znala). Nisam mogla da budem četvorostruka žena: supruga, majka, domaćica i profesor. Ja sam izabrala samo svoju struku. I srećna sam zbog toga. I u penziji sam sa svojom strukom. U bolesti, da mi prođe vreme, kada nisam mogla da čitam i gledam TV, ja sam recitovala. Po 100 pesama bih odrecitovala iz Antologije Bogdana Popovića (bio joj je profesor, kao i Aleksandar Belić), od prve – Devojke na studencu, pa do poslednje. Poezija izaziva ljubav, a ovo vreme – mržnju. Nemci su zlotvori, oni nas uništavaju još od Ćirila i Metodija. Onda mi je odrecitovala Zmaja (Pesmu nad pesmama), Igoa, ruske pesnike. Rekla sam joj da mi je jedna ćerka u Parizu. Osmehnula se. Moj voljeni grad, tri puta sam bila u Parizu. Neka paperjasta tuga je propratila reči. Videla mi je krst oko vrata. I rekla je: Bog pomaže dobrim ljudima, volim što nosite krst i što verujete, moj otac (ili deda) bio je sveštenik. Ne bih volela da me iko ovde poseti.
Posećivali su je rođaci, reče moja koleginica. Nije sujetna, ista je kao i sve ostale. I ona drobi supu. Nešto mi se steže u grudima na tu supu. Onda, ona, koleginica, zanesena numerologijom, govorila je o brojevima u zivotu moje profesorke. Kažu da je 9 fatalan broj. Ona ih ima u datumu rođenja, čini mi se da stanuje u broju 9, Milutina Bojića, nalazi se u sobi 94, na IX odeljenju – fatalan broj. Nisam tražila tumačenje. Bilo mi je jasno.
Izlazeći iz bolnice, pitala sam se šta li je pisalo u mom seminarskom radu o Ani Karenjinoj, šta sam ja, kao brucoškinja, znala o ljubavi udate žene prema čoveku koji joj nije bio muž i šta je moja profesorka, takođe, neudata, našla u tom mom nagađanju. Ili to žene znaju od iskona. I traže je. Makar u knjigama, stihovima. Kao Anđelija Popov.

Tražeci neke knjige po kuci, nalazim sebe u onom šta sam čitala, šta sam zspisivala, nalazim stare dnevnike, povremeno vođene.
(Prepisujem iz jednog takvog dnevnika)
Poslednji dan leta. Glavna ulica Ingolštata je bila puna sunca i prvog opalog lišća, šetača, ljudi koji su sedeli ispred kafea, ispod dreveća. Grupa Peruanaca, niskih, duge crne kose, svirali su veselo, mameći aplauze i želju da se poseti njihova daleka zemlja. „Nose dugu kosu, kao Indijanci. A Indijanci su smatrali da je duga kosa produžetak duše. Kada sve istrune, ostaje samo kosa“, M. mi je veselo objašnjavala. Stajale smo uza zid, slušale muziku, bile srećne što smo se našle tu baš tog momenta. Kupila sam kasetu pesama starih Inka, da me neke zimske, tužne večeri podseti na ovaj iznenadno lep trenutak, poslednjeg dana leta. „Više ne slušam tužnu muziku. Šta tu cvile. Muzika je da te oraspoloži, razveseli“, cvrkutala je M. dok smo napuštale Peruance.
Odjednom, čula se harmonika i njeni tužni zvuci. „Sigurno je naš čovek“. M. je lovila naše reči, izgled naših ljudi, svakog dana. „Ma, ti misliš samo mi sviramo harmoniku. Sve su baš naši!“ Produžile smo uz izloge. Čudila sam se cenama, koje su bile čitavo bogatstvo za naše sadašnje plate u Jugoslaviji (vreme njenog izdisaja, to sada znam!) Kada smo se vratile, harmonika je bila još tužnija i čule su se reči, naše, srpske, moždaa, hrvatske – „govori tiše“. Krajičkom oka sam ga pogledala: sedeo je na suncu, tužan, pogled mu je bio uprt u nešto daleko, prazno. „Slep je“, rekla sam. Suze su mi grunule. M. se vratila da mu da nekoliko maraka, sitniša. „Reci mu nesto na našem“, dodala sam. Vratila se ćuteći, plačući. Obe smo plakale krijući suze ispod naočara. Odjednom dan je izgubio čaroliju.“Jesi li mu nešto rekla?“ Ćutala je. „Jesi li mu nešto rekla?“, insistirala sam da saznam da li mu je dobacila tračak sunca u ovom tuđem svetu. „Nisam! Nisam mogla. Plakala sam!“, viknula je.“Njemu je lako da peva na jeziku koji oni ne razumeju!?!“ Vratile smo se još jednom. I stale ispred njega, ovog puta. Opet sam ga pogledala. Lice mu se smešilo, tužno. „Mama, vidi! Nije slep, nasmešio mi se i naklonio.“Da, nama je bio upućen taj smešak i zahvalnost. Malo mi je laknulo. Mnogo mi je laknulo. Bar nije slep. Ovog puta je pevao -„Ja te volim, Marija…“
Pokušala sam da utešim M. „Živ je. Koliko njih je poginulo. Osakaćeno. Rat je.“ Nismo mogle da nađemo ono što smo tražile po radnjama. Poslednji put, kada smo prošle pored njega, pevao je „Podmoskovske večeri“, na ruskom. Ispred njega bilo je i dalje nekokiko maraka i feninga. Nemci nisu obraćali pažnju na na njega, na njegov topao, lep glas, na njegov jezik. Zato je sada pevao na ruskom. Ali ni to, očigledno, ništa nije značilo.
Nekoliko koraka od njega, druga harmonika – „Tamo gde palme njišu grane“… Desna ruka mu je do lakta bila u zavoju. Mršav, samo kost i koža. Pored njega je čučao dečak od pet-šest godina. Takođe, premršav. Ispred njih je stajao ispisan karton, na nemačkom. M. mi je prevela: „Dobri ljudi, mi smo iz Hrvatske…“ Opet smo plakale. Tamo gde su malo pre bili Peruanci, nije bilo nikoga, otišli su. I bolje, više mi nije bilo do vesele muzike. I znam, uvek kada budem slušala njihovu kasetu, mešaće se „govori tiše i tamo gde palme njišu grane“ sa muzikom, meni daleke zemlje, koju sviraju dugokosi, crni momci.

UZALUD ME PLAŠITE

Šaljete mi strah slikom, rečju, ćutnjom, razvrstanim brojkama, preporukama – da me opomenete, da me upozorite, da mi naredite, da me zaštitite, da me natkrilite, da me zaobiđe, da me preskoči to nešto nevidljivo, što se šunja i ulazi nezvano, sveprisutno. Da li mi time šaljete svoju strepnju, želju da ostanem tu gde jesam, da mi se ništa ne desi ili mi je upućen prekor što nisam prestravljena? „Tebe ništa ne može da uplaši!“, reče mi jedan čovek. „Može“, kažem, „plašim se za druge!“ Nisam mu rekla da na drugom tasu terazija je ljubav, kao protivteža strahu. Tu lekciju sam naučila kao mala.
Munje su, kao usijani noževi, sekle tamu septembarske noći, gromovi su udarali svuda oko kuće, čulo se kako voda klokoće spuštajući se od puta u dvorište. Struja je nestala. Deda je ležao na stolu. Titravi plamen sveće mu je osvetljavao jednu stranu lica. Ja sam ležala na klupi. Sami. Život i smrt. Tada to nisam znala. Nisam znala za tu granicu. Za dva sveta. Nisam znala za strah. Znala sam za ljubav. Provala oblaka izvela je iz sobe sve rođake i komšije koji su bili došli da presede noć pored dede, da mu odaju počast. Ali, kada je zagrmelo, svi su izjurili da spasavaju podrume, stoku, ono što je odnosila bujica. Nisu obratili pažnju na mene, dete koje se ušunjalo tamo gde ga nisu očekivali. Nisam htela da ostavim dedu samog, nepomičnog. Voleo me je, i ja njega. Obično kažu da stari i deca imaju nešto zajedničko. Kao da se ne zna šta je to. Prethodne večeri, kada je možda naslućivao svoj odlazak, deda me je dugo čekao da dođem iz škole. Naslonjen na štaku zbog slomljene noge. Legao je pre nego što sam se vratila. Zakasnila sam, škola nije bila blizu, a ja prvačić. Nisam ga videla. Ni on mene. Imala sam još malo vremena da mu to nadoknadim, da mu pokažem da ga volim.
Verovatno da sam se tada, dok su se sastaljali zemlja i nebo, „vakcinisala“ protiv straha. Tada kada je moj pradeda Senta ležao poslednje noći u svojoj kući.
Savremena nauka bi rekla da je taj događaj-doživljaj morao ostaviti traumu kod malog deteta. Ako je to trauma, a mislim da nije, onda je ostavio – da se ne plašim za sebe nego za druge.
P. S. „jer ako postoji nešto čemu se svako najusrdnije nada, to je da najmlađi nadžive najstaruje.“ (B. Kingsolver, Biblija otrovne masline)

PODSEĆANJE

Ohrabruju me vaše reakcije na moje tekstove,ali ovo što ću napisati je povukao današnji datum,koji je mnogima mnogo značio.Ili smo mislili da nam znači.Danas je sve drukčije,sve se promenilo (ili: sve SMO PROMENILI!). 29.novembar je bio praznik koji je sobom nosio miris i ukus „kolektivnog autoriteta“ naroda i zemlje u kojoj smo živeli,radovanje proslavi njenog rođendana,kao da je bio naš sopstveni!Zbog nje,zbog njene posebnosti,datuma,mesta i okolnosti njenog rođenja,njene
multinacionalnosti,višejezičnosti,njenog odsečnog NE onome kome drugi nisu smeli ni da se osmehnu (bar su nas tako učili!), a kasnije, i zbog njene nesvrstanosti, njene političke pozicije..(tako su nam govorili!) A i zbog nas samih,zbog dva-tri slobodna dana koji smo imali,jedinih u tom jesenjem periodu,jer ih nije bilo za verske praznike,nijedne veroispovesti,koje su,manje-više,bile izbledele i skrajnute.Bili smo jedan narod,bar površinski gledano,rodoljublje je bilo svetinja,osnaživano u svakoj prilici,usađivano u dečja srca preko nagradnih tema u školama,kroz zvonke glasove njihovih recitacija na priredbama u čast voljene Republike i željama da nam dugo,dugo živi i da se ostali svet ugleda na nas: i oni sa Istoka,iza tzv.gvozdene zavese,a i oni sa Zapada,iz „trulog kapitalizma“.Mi smo bili svoji,nikome nalik,mi smo imali svoj trasirani put,mi smo znali kuda idemo,u „besklasno“ društvo,mi smo imali svoje pošteno radništvo i,neću reći -kakvu,inteligenciju.I seljaštvo je bilo tu negde,žilavo kao uvek,tvrdokorno,izbeglo je kolhoze,“kolektive“- zgrade za kolektivni rad,rak-rane seljaka individualista,zjapile su prazne u koje su se useljavale samo ptice grabljivice i zloslutno se oglašavale.Ipak,bili smo jedinstveni,ili smo mislili da jesmo,spremni da poginemo za svoje ideale,da odbranimo ono što nam je “ krvava revolucija“ donela i da srećno živimo – zauvek!Časna reč pionirska je obećavala,a časna reč odraslih je čuvala čast.Bratimili smo se sa selima i gradovima iz drugih nam bratskih republika,bratstvo i jedinstvo čuvali smo kao „zenicu oka svog“.Ili je trebalo da ih čuvamo!Sa takvim principima i osećanjima našla sam se u Francuskoj,da deci jugoslovenskih radnika predajem „nacionalnu grupu predmeta“ (jezik,istoriju i geografiju),da ih učim narodnim igrama „naroda i narodnosti“,da spremam priredbe.Najznačajnije su bile,naravno,za Dan Republike i Dan mladosti!Naročito kada je centralna proslava,kada dođu „naši“ sa svih strana,a povedu i Francuze i druge strance,svoje prijatelje.Da vide ko smo i šta smo – mi!Jedan grad – jedan profesor,i još po neko periferno naselje ili selo,sva odgovornost pada na jednog!Naravno,da sam se na tim priredbama trudila da „odbranim boje“ svoje zemlje,svog mesta,svoje škole,iz koje sam došla,a i u kojoj radim. U prvim redovima su,kao i svugde,najvažniji gosti,koje treba impresionirati,preneti im deo domovine i dočarati svečan i značajan trenutak.Generalni konzul je bio iz Sarajeva,gospodin,u čijem prezimenu se nalazila oznaka begova,sa cipelama na kojima se moglo ogledati,besprekornih manira i bogatog rečnika;vice-konzul,Makedonac,momak,uvek bez kravate i čupav,što je generalnog dovodilo do ludila;zvaničnici iz gradske uprave grada u kome smo (Belfort,tromeđa Francuske,Švajcarske i Nemačke) i tako redom.(Za jednu priliku sam se potrudila da u Belfort dođe kulturno-umetničko društvo iz Varvarina,što je posebna priča,ali su oduševili svojim nastupom!) Dakle,značajni ljudi,značajan datum,moj prvi „nastup“,treba se pokazati i dokazati!Danima sam spremala priredbu,pisala recital,sva u suzama,od nabujalog rodoljublja…Na sam dan priredbe trema i nervoza su se pojačavale od straha nepredviđene greške dece,razglasa,neprimerene upadice nečije…Došla odakle sam došla,sa svim stihovima u glavi,sa svim datumima i parolama,naravno da stojim „vojnički“ na bini.Na meni su tri boje – cipela, suknje i blejzera!Slučajno ili namerno,danas stvarno – ne znam.Ili je to slučajnost,podsvesna!Koje boje!?!Teget (tamnoplava),bela i crvena!Boje zastava – i naše i francuske!!! Redosled je,pretpostavljam,bio naše zastave! (Nisam bila baš u prvoj mladosti,da bih bila toliko zanesena,ali…) Tek,to je urodilo plodom.Cilj naše škole i kluba bio je da okupi što više dece.Posle te priredbe,Iso Pjetrović,iz Crne Gore,doveo je u našu školu svoju decu,sedmoro!Rekao je da sam mu ulila poverenje svojim „vojničkim“ stavom!!! Nije znao da mi je kod kuće,ovde,bilo ostalo odelo za vojnu vežbu,“da nas ništa ne sme iznenaditi“.A svašta nas je iznenadilo.Ili smo sami sebe iznenadili.Na čiju štetu?Korist?Tugu?Radost?Ili: svega ima!Odredite sami!Meni ostaje da u sebi potražim onu mladu i zanesenu ženu koja je mirno stajala u nekoj sali na tromeđi triju zapadnih država,obučena u trobojku.Možda je još u meni,ili se i ona – izgubila!

JAPANKA, BALETANKA

Ako ste pomislili da se radi o obući, prevarili ste se.
Upravo kažem ćerkama da je dolazio sveštenik da osveti vodicu za slavu i da sam mu se izvinila što po dvorištu još uvek vitla poneki list lipe, oraha, breze… Danima čistim, kao da sam komunalka, i na kraju nije kao kod jedne moje rođake čije je uređenje dvorišta pohvalio, a ona meni prenela pohvalu i dodatno mi je dala vetar u leđa (verovatno, da ne izostajem i brukam familiju). Vraćam svešteniku njegovu pohvalu, s namerom da vidi da je njegovo mišljenje cenjeno. Osmehnut i dobronameran, odgovara mi da je sve lepo i kod mene i da ne zaboravim da ja sve to sama radim. Sama, naglašavam!, zagledana u telefon. E, tu smo! Pa, ti si htela da živiš sama!, starija ćerka jedva čeka da mi dobaci iz daljine. A gde ću kuću?, već sam spremna za odbranu. I, naravno, nastavljam. Počela sam da isturam svoje godine, postale su mi štit i skrivalica. I ona čuje ono što je i njena mlađa sestra pre neko veče. Da, znala sam da ćeš čuti ono „i po“, a preskočiti celi broj godina. (A i ja sam počela da računam sa „i po“, još malo pa ću i na mesece, kao kod beba.) Da ti kažem, kad god čistim prozore i kačim zavese, uvek se pitam kako ću to dogodine, ako budem živa. E, tu se ne dira! Kakve godine! Mlađa mi kaže da nisam u treningu (!) – vežbaj, vežbaj!, to je odgovor na blago provlačenje da me boli kičma. Ili nisi dobro organizovana, mudrija je starija, pri napomeni da su one brže od mene u obavljanju poslova. Pa, ja sam ih učila razmišnjanju i suprotstavljanju, pomislih. Zaboravila si onu Japanku, baletanku, što igra sa svojim unukom. Ili je to bila Kineskinja. Koliko je starijaaa od tebe!!!, glas titra u produžertku reči. Ej, balet! Šta ti je, dete, („dete“, potcrtavam godine!), ja nisam bila baletanka ni u mladosti. Slala sam ti i onaj video, videla si da čovek kaže da njegova majka ima devedeset i sedam godina i da svaki dan govori neke pesme napamet… A ponekad ga pita – ko je od njih dvoje stariji. Obe se slatko smejemo. Bože, uzmi me pre nego što pitam svoje dete ko je stariji. Onda se vraćamo na domaći teren. Nana je u tvojim godinama bila vitalnija, namera joj je da me podseti da ne smem da prekidam genetski hod i kod. A ja, a ja!?!, javlja se neko jogunasto dete iz mene, spremno da izdeklamuje svoj repertoar. Još samo da hodaš svakodnevno, stiže vrlo čest savet. Premorena sam za hodanje, ceo dan hodam. Nije to hodanje, ritmično treba, nije to tvoje po dvorištu, ne predaje se. Žao mi je što neću moći da vas vidim u mojim godinama. I nama je žao. Sačekaj, pa ćeš videti. Opet smeh.
Nego, ne znam kada da kuvam pihtije?, pitam drugim tonom, praktičnim. Kada hoćeš, ja ne jedem meso, rekla sam ti. Opet zabranjena zona, razrađena, predosećam da gubim i odustajem. Pozdravio te je sveštenik. Mene? Pozdavio je moju decu, valjda spadaš u to. Čini mi se da ju je pozdrav malo razgalio. Nisam joj rekla deo sveštenikove molitve u kome se kaže da Bog sačuva one „koji žive u ovom časnom domu“, a ja dodajem nemo „i oni koji mu pripadaju i dolaze u njega“. I koji čuvam za njih. Kad god došli.

FRANCUSKA (MOJA, I)

„Ti si kriva sto moja majka nije sada sa mnom“, optuživao me je moj mlađi unuk dok sam ga držala za ručicu i vodila u šetnju, kako bih mu ublažila odsustvo majke koja je otišla na nenekoliko dana u Francusku. „Da ti nisi otišla u Francusku, ne bi ni ona sada“, njegova mala logika vrcala je iz njega. Bio je u pravu, moj odlazak u Francusku je trasirao put i mojim ćerkama, francuski jezik im je postao profesionalno opredeljenje.
Kada se moja majka vratila iz crkve, mahala sam radosno kovertom ispred nje. „Idem, idem u Francusku!“, vikala sam. Začuđeno i s nevericom me je gledala. „Bože, molila sam se Bogu i Bogorodici, a vidi šta me snađe!“, (bilo je to na današnji dan, Pokrov Presvete Bogorodice).
Francuska me je vukla k sebi svojim čeličnim nitima svom snagom. Vukao me je Viktor Igo, vukao me je Iv Montan svojom šansonom „Uvelo lišće“ (Les feuilles mortes), Žan Gaben svojim dubokim glasom i svojom ljubavlju prema Francuskoj, odbacujući sjaj Holivuda, Žak Prever, sa večitom cigarom u ustima i razdeljkom u kosi, činilo mi se da sam ja ta pokisla Barbara i da mu klimam glavom dok on kaže da je „rat velika svinjarija“ i da je sreća u zagrljaju stranaca, Edit Pjaf, ljupka poput vrapca, poručivala je da ne žali ni za čim ( Je ne regrette rien). Imenjakinje Diras i Jursenar, Fransoz Sagan, Balzak, Monteskje, Zola i Jovanka Orleanka, Debisi i njegov krov koji prokišnjava, Mone i Mane, lepi Alen Delon, mamili su me svojim recima, muzikom, šarmom, poznavanjem ljudske prirode… Tih godina više sam znala o Seni nego o Velikoj Moravi. Tamo je sloboda, jednakost i bratstvo, Francuska je mahala svojim zastavama i čekala me, uobražavala sam.
Objasnila sam majci da je to na nekoliko godina, vratiću se, moje mesto me čeka u školi, ćerkama sam obećala da ću ih dovesti čim se „snađem“, i ne znajući šta to podrazumeva. Naravno, nisam odmah otišla. Stigla sam u Strazbur, usred januara. Na vratima našeg (jugoslovenskog) konzulata su mi rekli da niko ne može da me primi nekoliko dana, jer je umro Bakarić i da su zauzeti drugim važnijim poslovima. Da sačekam, gde, koliko, nisam znala. Grad u kome treba da radim je Belfor (Belfort), tamo me čekaju, ali posle sastanka u konzulatu. Već sam bila poluiznervirana zbog avionske karte samo do Bazela i što sam putovanje morala da nastavim vozom do Strazbura, što strazburški taksista, usred noći, nije hteo da uzme marke (nemačke, u koje smo se mi kleli), već je zahtevao franke, koje ja nemam, što mi je avionska karta samo za jedan pravac i što ne mogu odmah da se vratim.
Na železničkoj stanici me je čekao predsednik kluba naših građana u Belforu (Klub 25 maj Befort, tako piše na bakrorezu koji su mi dali pri povratku u domvinu, posred bakroreza leži lav, simbol grada sa tvrđave, kažu da lav nema jezik, zaboravio je vajar da ga izlije!). Pogledom tražim čoveka, koga ne poznajem, traži i on mene, koju ne poznaje. (Poslato je iz Jugoslavije šest mojih fotografija, ali nijedna nije namenjena za prepoznavanje, bar ne na železničkoj stanici; za mobilne telefone i njihove usluge nismo ni sanjali da će odnekud stići.) Zagledam lica onih koji čekaju putnike iz Strazbura. Neke oči mi se osmehuju pre usana, ogreja me sunce odjednom. On je! Prepoznali smo se, ne znam po čemu. Odlazimo u njegov stan, u njegovu porodicu. I njegova supruga ima iste oči. I dve devojčice. Posataje mi domaće toplo, po hrani koju spremaju, po mešavini jezika, „zemlje porekla i zemlje prijema“, po secanjima i željama vraćanja. Ostajem u toj toplini i toploti dve-tri nedelje, dok ne nađem stan i upoznam druge ljude, vidim svoje đake… Javljam se kući, iz govornice, trazim sitan novac (monnaie), nikad dovoljno, veza se prekida tu-tu-tu… Kiša stalno pada, brišem suze…
Moji učenici su bila deca naših radnika koji rade u fabrici „Peugeot“, Sošo (Sochaux). Njihovi roditelji će postati moji prijatelji. Do danas. Kao da su mi rod. Lav, znak na automobilima kola iz ove fabrike, uvek me podseti na lava na tvrđavi, bez jezika. A današnji dan na moju majku koja nije bila srećna što joj se ćerka raduje što izlazi iz kuće i ide u nepoznato.

SVADBA I LJUBAV

Sve su mi ispričali o svadbi: da je bila mnogo velika i lepa, bogata, da je trajala tri dana, do koje kuće su ispraćali goste, kako je ko bio odeven, i da su se gajde najviše čule, da Sanda umalo nije slomio gudalo pritiskajući ga na žice ćemaneta, da su harmonikaši bili oblepljeni novčanicama po oznojenom čelu… Ta šarena i zvučna slika svadbe mojih roditelja doletala je do mene u parčićima, zvuk po zvuk, boja za bojom. Moja dečja mašta ih je dorađivala, premeštala scene… Najviše sam volela da slušam o beloj kratkoj bundici moje majke, „bela i kratka“, kao da ju je oseća pod rukama. Žalila sam što nije sačuvana da je vidim. Nema je, odneli su je Nemci, izgovorila je rečenicu koju će mi ponavljati i za neke druge stvari. Shvatala sam da je pre Nemaca bilo neko lepše vreme kada su moja majka i tetka nosile grombi kapute i kajzer čarape sa šavom, mada nisam znala kako je to izgledalo. Belu paperjastu bundicu moje majke gledala sam na slici sa venčanja: majka je u samom centru, sedi kao snežna kraljica, u beloj kratkoj bundici, u rukama joj je buket cveća, od kolena do poda beli narogušeni oblačak haljine. Osmehnuta je, blago, ne vide joj se zubi. Iznad nje je mladoženja, momak koji će mi biti otac, ruku spuštenih niz telo. Sa druge majčine strane je „ručni“ dever, zavijorio mu se beli peškir prema novostečenoj zaovi moje majke, a do nje je mladoženjski momak. Mlada i mladoženja se ne dodiruju, a kamoli da su zagrljeni ili da se zaljubljeno gledaju. Svi su zagledani u fotografa ili u nešto što im je on rekao da gledaju. Čini mi se da su momci i devojke bliži jedno drugom nego što su to mlada i mladoženja. Nevesta ima držanje baš kako treba – smerna, sramežljiva, skromna… Dok smo gledale sliku, majka se sećala kako je nakonče bilo veliko dete, gotovo pet godina, da ga je jedva podigla, a i da se bojala da li će dobaciti sito do krova kuće. Čitav scenario se morao ispoštovati pred svim svatovima, komšijama, zvanim i nezvanim gostima. Naravno, moja nana, koja još to tada nije bila, majka moga oca, stajala je uz svoju snaju, ponosna i radosna, pazeći da se nešto ne propusti, dok joj je crveni fes poigravao na glavi i lepršali široki rukavi libadeta. Lepa folklorna slika domaćinske svadbe.
Mnogo godina kasnije pitala sam majku kada je prvi put videla mog oca i kako se udala za njega. Izgledalo je kao da nema šta tu da se priča, kao da je to išlo prirodnim putem. On je prolazio biciklom pored njene kuće i gledao u dvorište. Nisam pitala koliko dugo, koliko često, čim ga je videla, sigurno nije bilo samo jednom. Znala je da je želeo baš nju da vidi, a ne njene dve mlađe sestre, još su bile male, a i ona je imala manje od dvadeset godina. Jednom je malo šeretski rekla da je neka njena dalja rođaka mog oca zvala „ćaba“, šta god da je to značilo, a značilo je da joj se on sviđao, i da je njo je samo nadimak ostao, dok je moja majka došla u njegovu kuću. To je bila samo dopuna, tanana, ljubavna, onome što se već znalo. Znalo se da su majčin deda, trgovac grožđem i vinom, i otac moga oca, kafedžija, koji je kupovao vino od njega, bili ti koji su uz miris mladog vina dogovorili svadbu i da su oni bili glavni za brak mojih roditelja. U stvari, ništa nisu znali o biciklu i momku na njemu koji gleda u dvorište devojke koja će na svadbi nositi belu kratku bundicu.
P.S. Dopirale su reči neke ljubavne pesme o srcu, čekanju, belom jastuku i sreći. „To je nanina pesma“, kaže moja mlađa ćerka. „Otkud znaš?“, začudih se. „Rekla mi je“. Sigurno joj je rekla, njoj je govorila najveće tajne i sve ono što je važno.

KUBE

„Kupila sam kube!“, kažem pomalo ponosno. „Šta si kupila?“, sa zadrškom i sumnjom zvuči glas moje ćerke preko telefona. U tom trenutku napete tišine sigurno premotava po znanju i sećanju šta ta reč znači, možda je dovodi do, njoj dobro znane, francuske reči „cube“ (kocka), do kubizma, pravca u umetnosti, ili do kubeta, kupola na crkvama, obično pozlaćenim, možda se setila i mojih primera iz jezika „imenice dugme, kao i kube, u promeni proširuju osnovu sa -et-, dugmeta, kubeta. Ali, ona ponavlja pitanje i ja shvatam da nije razumela. Razdragano objašnjavam, pokazujući da znam nešto više od nje: „To je pećica, mala, okrugla, ima ih svuda, na njoj se sprema zimnica. Danima je gledam, svake sezone. Takvo kube je imao made, tako smo svi zvali mog dedu. Nekako mi miriše na detinjstvo, na bubnjanje vatre u njemu. To je turcizam…“, malo skrećem u jezik. Njen glas eskalira: „Ja te vučem napred, a ti ideš u rikverc!“ „Moram da prekinem, neko me zove!“, tražim spas. Ako bismo nastavile, znam šta sledi: da već imam na čemu da spremam zimnicu, kao i do sada, da zimnica nije zdrava, da danas ima svežeg voća i povrća preko cele godine, da oni odavde ništa ne nose, to može da iscuri u kolima, a ulje i crvena paprika ostavljaju trajne fleke, da se ja potpuno nezdravo hranim, nije čudo što imam pritisak… Naravno da ja ne bih ostala dužna, potegla bih za kuhinjom moje majke i njenih devedeset godina, da se stalno nešto menja u ishrani, šta je zdravo, a šta štetno, na primer, mast-zejtin-mast, ali došle bismo do pesticida, hibricida, insekticida, rodenticida i drugih -cida, da sam nepopravivo konzervativna i tradiocinalista, ja bih odgovorila da ne znam šta da spremim za ručak ako samo one dve dolaze, u čemu ima glutena i na šta je ko tolerantan ili netolerantan, insulinska rezistencija, šećer, gušterača…, od čega se treba čuvati. Moje proje, gibanice, sarme, pihtije, zlaćano pečenje dobijaju neke preteče zube da pojedu moju decu, sve ono na čemu su odrasla, tu bih se zanela i rekla da, polazeći u Beograd, ništa ne nosim, kao srećne majke i babe iz provincije, jer u Beogradu ima bolje i organsko… I zašto one meni donose, kao da su one meni majke… Tako bi tekao razgovor. Zato je prekinut, možda će biti nastavljen – da od dvorišta pravim čergu, da je njima stalo do mene, ako meni nije stalo do sebe. Meni jeste stalo do sebe, ali više do njih i zbog toga ih slušam i pokušavam da se popravim. Ali mi ne ide uvek, naročito ne onda kada vidim ovakvu pećicu što podseća na mog dedu i kao da čujem njegov glas kojim pita – kada će da se fruštukuje (doručkuje, upotrebljavao je germanizme, kao što je i šnuftikla – maramica). Obično je voleo kačamak sa sirom ili mlekom (a što je mleko predviđeno samo za decu i telad, mlečna kiselina!!!).
Sve je kretanje, promena, nabolje ili nagore, ko će znati. Menjamo navike, način ishrane, tuđice ulaze u naš jezik ili izlaze iz njega, prate naš život, vrti mi se po glavi. Ipak, odoh da unesem kube da ne pokisne i zarđa, nije pozlaćeno, mada u mojoj uspomeni jeste, i raspevano, crvenim plamičcima vatre.

ODAVDE-DOVDE (IV) PAŠA I PAŠIĆ I ZELENA ČOJA MONTENEGRA

  Učinilo mi se da otvaram matjuške: jedna iz druge izlaze, po necemu iste, po necemu za trunčicu različite. Svaka zarumenjena, krupnih očiju i sa posebnom,  karakterističnom šarom. Ne govorim o njima, uspomenama, donesenim iz Rusije. Ovo je naša priča - balkanska i nije istovremena. Na najkrupniju  "matjušku" su me podsetili u Albaniji, govoreći o srpskoj vojci koja je prolazila golgotskim putem kroz nju, pipajući izlaz iz strahote. U našoj literaturi to je opisano, možda više nego u istoriji. Zna se koliko vojnika nije stiglo do Krfa, do Vida. Sigurno bi ih bilo mnogo manje da nije bilo Esad-paše Toptanija.

O njemu albanski đaci ne uče, a ni srpskim se njegovo ime ne pominje. Nisam videla ni spomenik u Beogradu, a, kažu, da ima neku uličicu, čini mi se slepu. Simbolično. Esad-paša je bio otomanski general i albanski političar. Omogućio je da se srpska vojska neometano kreće kroz njegovu zemlju, da srpski dinar bude priznato platežno sredstvo, odvajao je deo hrane od svoje vojske i upućivao je srpskoj. Suprotstavljao se nadletanju nemačkih aviona i bombardovanju srpskih vojnika. Niški (tajni) ugovor (Ugovor Toptani-Pašić), 1914, to je omogućio. Obojica obrazovani, školovani u inostranstvu, Esad-paša u Francuskoj, Nikola Pašić u Švajcarskoj, vratili su se na svoj brdoviti Balkan. Pašić počiva na Novom groblju u Beogradu. Esad-paša na pariskom srpskom vojničkom groblju Tije (Tje), „jedini polumesec među krstovima“. Ubijen je kao izdajnik. U zemlji u kojoj je učio o vojnim veštinama. I nečem mnogo većem.
ZELENA ČOJA MONTENEGRA je roman Zuka Džumhura i Mome Kapora, dva umetnika. Zuko, poreklom iz Konjica, Momo, iz Sarajeva. Zaljubljeni u lepotu, humanost i Beograd. U sliku i reč. U prijateljstvo. U prepoznavanje. U prepoznavanje prolaznosti. Njihovo delo govori o prijateljstvu između knjaza Nikole I Petrovića i Osmana-paše Sarhoša. U stvari, govore o sebi. O prijateljstvu o kome je Lane Gutović rekao: „Ta vrsta ljudi kao što su bili kralj Nikola i Osman-paša Sarhoš, Momo Kapor i Zuko Džumhur više ne postoji“. Možda se oplakani glumac prevario u proceni da nema više takvih ljudi. Irfan Mensur duboko žali za njim. Mensur je još ranije rekao da postoji samo jedan Bog za sve ljude na svetu.
P.S. Hodamo Njegoševom ulicom po najvećoj vrućini, tražeći neku kafanu. Najradije bih volela „Kalenić“, sa stolnjacima sa crveno-belim „kockama“, malo nagorelim, kao kod Kapora, da se častimo što mi je srce još u dobrom stanju. Iz potpisa profesora doktora koji me je pregledao ne mogu da razaberem koje je nacionalnosti. Kao da je to važno. Umalo ga nisam izljubila. „Njegoševa i Krunska su jedne od najlepših ulica u Beogradu“, kaže moja ćerka. “ U Krunskoj je stanovao Zogu, sestrić Esad-paše, potonji kralj Albanije.“ Ona me pgleda, malo začuđeno, kao da kaže „ti nikako da se oslobodiš Albanije!“